Neću više da pišem o politikantima! Zbog čega im davati onoliko prostora, baviti se glupostima, kada ima toliko lepih tema ljudi, reči, događaja, uspomena? Stvarno ne postoji dobar razlog za to. Fore su im iste, „Deir ’Dubravka F. Ingliš’ is a piti saks end sača šejm for as“ !, bahatost i laži su im principi, botovi su im smešni, tako da, ja više da gubim vremena na njih, ne, ne. Dolazi vreme za lepe teme, pa bih ja da počnem. Zamislite da živite u uređenoj državi i da nemate pojma ko su politički funkcioneri (tojest, znate kako se zovu, ali vas je nešto briga za njihov privatni život, jer su pristojni ljudi, nisu korumpirani, ne vole rijaliti šou programe, jeftine pevaljke itd). Je l’ ste zamisli? Onda se vraćamo u 1987. godinu prošlog veka.
Krajem leta te godine, premijerno je u avgustu mesecu prikazan mjuzikl „Prljavi ples“ (Dirty dancing). Nakon premijere u Americi, počela je da se širi groznica ovog filma širom sveta. Te je tako došla i u Jugoslaviju – Patrick Swayze i Jennifer Grey u glavnim ulogama su delovali fantastično, igrali su za sva vremena, napravili film za sva vremena. A to i jeste, jer se i danas gleda sa istom emocijom, ali i setom, jer takvih ostvarenja više nema. Doduše nije ni ambijent oko nas više takav, te romantična mjuzikl drama ne bi mogla da prođe tim intenzitetom.
Ja sam u to vreme imao 12 godina, i gledali smo ovaj film kod moje školske drugarice Tanje, koja je bila jedna od retkih sa video rekorderom u kući. Bilo je nas desetak drugara, puna soba. Nismo trepnuli sat i 40 minuta, bili smo u nekom drugom svetu, a poslednja scena, kada Svejzi dolazi da odigra finalni ples sa Dženifer, ostavio nas je bez daha. Da mi je neko rekao da ću nekoliko meseci kasnije da budem Patrick, ne bih mu verovao!
Naime, trebalo je da pravimo neku priredbu za kraj školske godine ili tako nešto. Posledica toga, trebalo je izabrati par koji će odigrati ples, završnu numeru iz „Prljavog plesa“ – „(I’ve had) The time of my life“ (Ne mogu da izdržim! Ajv hed d tajm of maj lajf“). Nekako mi se javilo da ću ja da budem On, jer voleo sam tu scenu od malena, na njoj sam lečio komplekse (a ne danas na Fb ili kroz neku funkciju or ingliš), ali ko će biti Ona. Ne sećam se kako smo odlučili, ali Dženifer je za tu priliku bila Danijela Tošić (kasnije sam skapirao da njih dve liče!). Onda smo Danijela i ja učili pokrete! Svakog dana, s obzirom da je to bilo pre tačno 30 godina, ne mogu da se setim svih detalja, ali znam da nam je problem bio onaj čuveni skok! Mislio sam, „ako ona skoči na mene, pao sam“. Nešto smo pokušavali, hahah, smešno mi je i danas, i onda smo se dogovorili da ipak izbacimo „famozni let“, te da ja odem u hodnik, zaletim se, upadnem u učionicu i skočim! Koliko god zvuči sada glupo, nama je bilo divno.
Približio se i dan našeg nastupa. Treme nema, ko je tada znao šta je trema. Danijela je imala sličan kostim, a ja koske umesto mišića, ali nema veze, suština je bitna. Pamtim da asistent koji je trebalo da nam pusti muziku sa kasete je nešto omanuo, pa smo mi tako stajali minut, u početnoj pozi, i čekali poznate tonove. Počelo je. Bilo je super, ali eto, nije bilo telefona da to usnimimo pa da se danas podsetimo detalja. Danijela je bila na visini zadatka, a mene niko nije ni gledao (zašto bi), do trenutka dok nisam izašao van učionice, da se zaletim za skok! Zaleteo sam se i dočekao na noge. Imali smo ideju da podignemo i roditelje da igraju, ali avaj, nije to film. Eh, da nam je matematika išla kao to igranje. (Danijela zna zašto).
To je jedna od lepih uspomena, iz jednog vremena kada smo svi bili ljudi. Kad se nismo delili po tome koga volimo a koga ne od političara, kada smo se mnogo više smejali i kada smo generalno imali svi da jedemo po koje jaje više, i to sa slaninicom. Dok se ta vremena ne vrate, pustite muziku iz „Prljavog plesa“ i plešite, slušajte prave stvari, šetajte, družite se, igrajte, politikante samo stavite na „ignor“ i život će vam barem malo postati lepši i lakši.
. Je l’ ste zamisli? Onda se vraćamo u 1987. godinu prošlog veka.){kind=link}