Reklame

„Pričožder“, 10. knjiga zaječarskog pisca Ivana Potića (1972), pojavila se krajem oktobra 2017. godine. Objavio ju je Niški kulturni centar i bila je predstavljena u okviru edicije „Tragači“, na štandu NKC-a, u okviru prošlogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga.

Ova Potićeva knjiga kratkih priča, 6. po redu (objavio je i dve knjige poezije, roman i proznu knjigu „Vesele priče o tugovanju“), sadrži 24 priče, podeljene u 6 poglavlja, a podnaslov knjige „nesvarene priče o životu proždranih“ donekle nam objašnjava teme i motive koji se u knjizi pojavljuju. Stilski bliži realističnoj prozi, sa tek povremenim izletima u ono što se smatra osnovnim elementima Potićevog književnog izraza (nadrealizam, groteska, crni gumor, elementi naučne fantastike i socijalne kritike), piščevi junaci ustupili su mesto ljudima pobeđenim brutalnom realnošću života u Srbiji poslednjih godina.

foto: fb prinscreen

Knjiga, na gotovo dokumentaristički način, govori o propadanju snova običnih ljudi oko nas, njihovom mirenju sa realnošću, na momente je surova i u njoj se koristi jezik ljudi sa margine, nekada vulgaran, nekada eksplicitan.

Posle romana „Dnevnik neutešnog kosmonauta“, koji je objavljen 2016. godine, Potić se vratio omiljenom književnom žanru i pripovedanju, ne želeći da ulepšava ljudsku tragediju dodatnim stilslim ukradima. Jedino se u nekoliko priča u knjizi, „Medrano“, „Država“, „Sve je relativno“, a o pogotovo u poslednjoj priči, „Lavirint“, mogu prepoznati dobro poznati piščevi motivi i teme, koje su ga zaokupljale od književnih početaka. Urednik ovog izdanja je poznati niški pisac Zoran Ćirić, a na koricama ove knjige stoji sledeći opis:

„Ma koliko se udaljavajući od osnovnih stilskih obeležja svoje proze – ironije, sarkazma, crnohumornih vinjeta i nadrealističkog slikanja stvarnosti – Ivan Potić u svojim pričama promišlja stanje savremenog srpskog društva, kao i svta u globalu, ne odustajući od svoje osnovne kniževne težnje, težnje za promenom, za menjanjem nasavršenog sveta kroz najrazličitije umetničke forme i postupke. Izgubljenog balansa, pobeđeni i prevareni, junaci ovih priča grčevito se bore za zrno smisla, istine i lepote.“

I. Potić: „Pričožder”; odlomak iz priče „Koža”:

„Hiljadu puta je mislio o tome kako je glupo što u četrdeset sedmoj godini i dalje svira i pravi autorsku muziku u ovoj selendri na kraju sveta, što veruje u one iste ideale iz mladosti. Primetio je da ga svi posmatraju kao frika, čak i njegovi najbliži. Dobro, možda je Mihajlo ponekad držao stranu svom ocu, jer je i sam bio neprilagođen. Još uvek je imao dugu kosu, prošaranu sedim vlasima, rokersku bradicu, oblačio kožnjake i tesne farmerice, patike ili kaubojke i bio potpuno aut kad su u pitanju modni trendovi ili aktuelni stilovi. Ali, ako bi ikada promenio to što ga je u njegovim očima činilo autentičnim, drugačijim, unikatom u svetu kopija, to bi ga verovatno sahranilo pre vremena. I zato je istrajavao svih ovih godina, bez obzira na okolnosti, starenje i sveopštu degradaciju na svim poljima. Niko od ovih klinaca nije znao za njegova dva albuma na engleskom, niti je bilo ko pamtio kakav je Žabac bio krajem osamdesetih godina XX veka. Pamtio je samo on, ali taj sopstveni sjajni imidž nije hteo da skrnavi ni danas, kao sredovečni, dežmekasti, i namršteni lik sa viškom uspomena i manjkom životnog elana.”

Reklame