Reklame

U svakom kraju postoji neko mesto za koje se vezuje delovanje nečistih sila. Tenci, samodive i osenje natprirodna su bića zbog kojih se sa strahom pomalo ubrza hod, a pomalo glasnije govori kada te mrak zatekne usred nedođije.

 

Svako od nas poznaje bar jedno mesto za koje se vezuje delovanje nečistih sila. Najčešće su to priče koje govore o ukazivanju utvara – duhova tragično nastradalih ili priče o ukletim mestima.

Gotovo da nema onoga koji bar jednom na putu od Zaječara ka Nišu nije pretrnuo slušajući priču o ženi u belom. Osnova priče je ista, duh tragično nastradale mlade stopira i nestaje u toku vožnje. Negde se tragedija vezuje za ukleto mesto – put sazidan na starom groblju. Ko kaže da sa strahom nikada nije pogledao noću ka zadnjem sedištu koje je po pravilu rezervisano za ukletu mladu – gotovo sigurno ne govori istinu, ili ima zaista jake živce.

Isto važi i za put koji vodi od sela Ošljane ka Petruši – gde i dan dan kod Pljoča u mrkli mrak i sitne sate srce malo brže zakuca pri pomisli na priče o strašnim samodivama i osenjama, tencima i karakondžulama.

U XXI veku bilo bi logično da razum preovlada i glasno kaže: tako nešto ne postoji. Ipak, ono iskonsko prevari um i navede ga da se zapita: Šta ako?

Tenci, samodive i osenje – natprirodna su bića koja su deo torlačkog kulturnog nasleđa. Kakva su to bića?

Saznajte više u video prilogu koji sledi.