Đurđervdan se slavio posebno svečano. Do Đurđevdana se nije jelo jagnjeće meso. Majke kojima su deca umirala nisu ga jele ni na taj dan, sve dok deci iz komšiluka najpre ne podele jagnjetinu da se posluže i pojedu. Od Đurđevdana su se odbijali jaganjci i sirio se ovčiji sir.
U Novom Koritu Đurđevdan se slavio veoma svečano.
Dan uoči Đurđevdana momci i devojke odlazili su u planinu, u šumu i celu noć provodili tamo, u druženju uz vatre.
Izjutra, u povrarku ka selu brali su cveće, a među cvećem je morao biti i zdravac, debeljača i mleč – da bi ovce bile zdrave, debele i mlečne.
Meštani su se okupljali kod mosta i dočekivali uz pesmu momke i devojke.
Vili su se venci, od kojih je svaki imao svoju ritualnu ulogu, a spremala se i jela i jagnjetina.
Jagnjeće meso se nije jelo do Đurđevdana. Majke kojima su deca umirala nisu ga smele jesti ni na taj dan sve dok najpre deci iz komšilika ne odnesu jagnjeće meso i kravajčiće da se posluže i pojedu.
Legenda kaže kako se nekom prilikom sa groblja čulo kako neki pilići cijuču. Kada su ljudi upitali šta bi to moglo biti neki stariji čovek je odgovorio da to nisu pilići već duše dece čije su majke jele jagnjetinu pre Đurđevdana.
Od Đurđevdana su se jaganjci odbijali i počinjalo je sirenje ovčijeg sira po kome je Novo Korito decenijama bilo na daleko poznato.
Kako se nekada slavio Đurđevdan u Koritu pogledajte u video prilogu koji sledi.
