Ne mogu sada da se setim kako se zove kafić gde sam pokušao da napravim „beg od pozorišta“, ali tu je u blizini, manje je važno, samo mi je trebalo malo samoće u gradu u kome sam rođen. Umorio sam se od negativnih priča.
Mnogo bre kukamo.
Mislim da više nismo ni svesni da nam je svaka druga reč nešto poput: „teško je“, „nemam“, „ne mogu više“, „bolesnik“, „bolestan“, „radim bez para“, „ne radim“, „dobio sam otkaz“, „nema posla“… Da nabrajam još? Hajde neću. Postoji razlog zašto je to tako. Zato što je to naša realnost!
Ne kažem to ja, to mi govore drugi. Evo na primer, ovog proleća imao sam priliku da se družim sa jednom ženom iz Los Anđelesa, rođena je u Srbiji. Boravila je u jednom mestu 70-ak kilometara severnije od Zaječara, pet dana. Rekla mi je da je jedva čekala da se vrati u L.A., jer nije mogla da podnese „kolektivnu depresiju, kuknjavu, ogovaranja i nemaštinu“.
Kada mi je to rekla, pogledah je onako čudno, zar ona nije čula da je nama „ikada ikada bolje“, da smo „u suficitu“, da „po prvi put u modernoj istoriji“ imamo fabrika kao ikada nikada i nezaposlenost je ikada nikada manja – najmanja. Razmišljam, ma neka se ona vrati u tu Ameriku, ljubomorna je, jer je Srbija je pravi ekonomski tigar i naravno stub mira i stabilnosti u regionu.
Koliki smo „tigar“ uverio sam se i tokom boravka u Zaječaru. Gledam one propale fabrike, to sve oronulo, pomislio sam da je možda Kventin Tarantino došao da snima nastavak „Hostela“, imao bi prirodnu scenografiju. Sećam se kada sam bio klinac, organizovani prevozi radnika do fabrika, hiljade ljudi je radilo u čuvenom „Kristalu“, „KTK“, „Timočanka“, „Kablovi“, „Mlekara“, pravi industrijski grad.
Načuo sam da će današnju „industriju“ da pojača „Mek Donalds“. Da, ovaj čuveni svetski trgovinski lanac brze, slatke, „zdrave“ hrane trebalo bi da otvori svoju filijalu i u Zaječaru.
Super je to za klince, ali za džepove njihovih roditelja, taj „Mek“ i nije neko rešenje. Ne znam kako će otvaranje ovog fast fud restorana da poboljša zaječarsku privredu i proizvodnju? Znam ja da smo mi gladan narod, ali ako treba za jedan srednji pomfrit i čizburger da platite 220 dinara (verujete mi to su pet zalogaja), onda i ta glad može brzo da pređe u ono „ma ipak nisam gladan“. A kapiram da taj „Mek“ neće rešiti rupe na putu po gradu?
Izvinjavam se, odoh ja naširoko, ali tako mi idu misli. Da se vratim na negativne priče sa početka teksta, „Mek“ ćemo da rešavamo u nekom sledećem tekstu. Elem, naravno da su ljudi negativni, posebno u manjim sredinama poput Zaječara. Kako da ne budu, kada su pojedini dali glas da na vlast dođe jedna partija, a onda ta partija otišla u drugu?
Ovo sam narodski plastično rekao, da me svi razumeju. Ja ludim kada npr. glasam za osobu X koja ima partiju Y, a ona svima trubi da neće ući u partiju Z, čak je i zdušno pljuje. E nakon izbora, osoba X, dobije obećanja od partije Z i pridruži joj se. Nadam se da vam je jasan ovaj primer. E onda mi građani koji mislimo svojom glavom ispadnemo debili i naravno da smo negativni, jer znamo da nećemo dobiti pljeskavicu od pravog mesa, već onu od sočiva i krompira (sličnu onoj u „Meku“).
Sedeo sam tako u tom kafiću i razmišljao da više ikada nikada neću da verujem političarima. Neću, zato što nemam potrebe, zato što mnogo više pričaju nego što rade. Zato što ne mogu da prepoznam Zaječar – grad koji je nekada bio pun nasmejanih, pozitivnih ljudi, asfaltiranih ulica, moćnih fabrika, kulturni život je bio za primer u istočnoj Srbiji, a i šire. Sve što je bilo dobro, ostalo je da živi u prošlosti.
Popio sam poslednji gutljaj kafe, platio račun i izašao iz kafića. Negativan.
P.S. Dobio sam dojavu da su rupe na Šljivarskom putu zakrpljene! Odlično, dolazim lično da proverim tokom leta da li „piju vodu“.
