I kako stati? Pis(š)ati ili ne pis(š)ati, uz vetar, pitanje je sada? Možda će me to skupo koštati? Možda će mi neko zameriti? Možda ću izgubiti posao? Možda mi dete neće dobiti posao? (Čuj, možda?!) Možda će me neko presresti u mraku?
Pa šta se čudite? Sećate se, dešavalo se?!
Ili se ne sećate?!
Brzo zaboravljamo, pa IH ponovo biramo! Na svim nivoima! I rade nam isto!
Svako od Nas GRAĐANA pita se ponekad, po nešto od ovoga.
Ma, skoro sigurno kad Nam dodje „d’ovde“, „što kaže naš narod“, i taman što ne otvorimo usta i saspemo im sve u lice kad ono… prodju nam kroz glavu ova pitanja i tajac.
Pa zato Nam i rade sve ovo!
E, ja ću da piše(a)m uz vetar! Čini mi se da malo toga mogu još da Nam urade.
I ko što rekoh ranije, ima još gomila toga.
Pravili nam „kružni tokić“ i biciklističku stazu, više stazicu imajući u vidu da vodi od „tokića do Dva bratića“ (razumete ironiju – uspomena na Saškića), a već smo čuli najave za rušenje od Boškića?!
Jeee!
Ko je, bre, ovde lud?! (Retoričko pitanje samom sebi, i Nama, da ne bude zabune.)
Ali na kraj „stazice“, srušili su u potpunosti i sada delimično napravili „nešto“, na mestu uništene fabrike. Pa dobro, i tu su „bile zmije, pacovi i narkomani“, a sada je nikao tržni centar. Još da imamo parice u njemu da kupujemo pa „da Nas Bog vidi“. Nije fabrika, ali… 🥳 žurka za otvaranje je, kažu, bila najbolja u novijoj srpskoj istoriji! Kućni ljubimci i druge domaće životinje, po gradu, još čudno „djuskaju“ od bombardovanja, Bože, slušaj šta mlatim, od vatrometa.
Rascvetavali nam muškatlama bandere, prefarbavali ih i precvetavali, pa opet farbali samo više ne u narandžasto.
Dizali cvetne piramide, psi kopali, oni ravnali, opet dizali…u, bre, možda naprave azil za pse i tu, ispod centra, kad se ovi već dobrovoljno ukopavaju.
Dovodili Nam „stotine hiljada“ (još tada brojano „softverski i u glavu“) na Gitarijadu, uspeli da odvedu Whitesnake na Taš umesto na Kraljevicu, muvali sa pićem i pljeskavicama u kavezu, ostali bez piva pred koncert Billy Idol-a, spajali pa razdvajali moto skup… nazivali Nas, gmazovima, svinjama, zečevima, neradnicima kojima je teško da ustanu u 6 sati i lepo odu da rade celog dana za 200€ pa postanu samostalni, zadovoljni, bogati.
Dovodili nam Karleušu da pokaže srednji prst našoj deci koja su njeno urlanje nadjačala pesmom, i Njih nauči kako da to isto pokažu trudnicama, pravili predsedničke rodjendanske torte, pekli volove, kuvali rakiju, kupali nas na otvorenom bazenu zimi, doduše pod šatorom, branili i čuvali Naše česme pa ušli u vlast, pljuvali se medjusobno pa delili plen…
Zidali Nam „NEBO“, pa sad imamo zaduzbinu S.Pajkić, ali nemamo „Partizan“, jer ga svake godine „renoviraju“.
Nabavljali nam „svašta nešto“ putem javnih nabavki, (pitati Don M., kažu zli jezici) nije bitno da l’ nam treba, ali je bitno da Njima treba! Uglavnom koverta. Skupljaju ljudi i kovertice i markice.
Gasili javna preduzeća i otvarali nova, otpuštali radnike i zapošljavali poslušnike, i sve to o Našem trošku.
Pa dobro, dokle više?!
Otvarali nam kancelariju grada u Beogradu, šetali se po New Yorku i doveli Nam Woodstock?!?!, bratimili Nas sa „nekim“ italijanskim gradom pa onda tamo prodavali papreno skupe pljeske za Svoj račun, o Našem trošku, a ovde otvorili i zatvorili butik nekog gospodina Italijana, „izuzetno zaslužnog“ za ovo „bratstvo“ i „sve dobrobiti za Nas GRADjANE i grad“…u gradskom lokalu, i ponavljam se, sve o Našem Brošku, Bože šta mi je, Našem trošku.
Nego, da ne bude mnogo? Aj’ da ostavimo nešto za naredne dane…
Elem, šta ono beše ideja ovog teksta?
A, da. Pitanje za predsednika:
Da li ste znali za sve ovo jer ste te ljude javno podržavali, i od kada jeste?
Aj’ zdravo!
