U Zaječaru se u periodu 14–21. septembra 2023. godine održava osmi po redu Festival hrišćanske kulture. Ova značajna kulturna i duhovna manifestacija je u proteklom periodu zadobila svoj sadašnji izgled i profilisala se kao veoma brižljivo koncipirana promocija duhovnog i religioznog sadržaja, nudeći građanstvu predavanja, dokumentarni film, obavezni likovni dan, koncerte horova, gostovanja eminentnih gostiju iz zemlje ili inostranstva, te je i ovog puta, u sažetijem, ali kvalitetom ispunjenim programom, Festival izgledao koncenpcijski čvrsto utemeljen i, kao i ranijih godina, okupio veliki broj građana u okviru nedelje održavanja.

Sedeći u Sabornoj crkvi Presvete Bogorodice u Zaječaru, na predavanju Natalije Kovačević, koja je svoja iskustva sa monahom Nektarijem Vitalisom u utorak prenosila okupljenima, primetio sam da na mene sa zida motre sveti ratnici Teodor Tiron i Teodor Stratilat, da su im nimbovi veličanstveni, i da nas je ukusno živopisan potkupolni prostor dočekao kao drage goste u hramu Božjem, da bi mi onda pala ideja kako bi se ovaj dan, koji je počeo brigom i strepnjom za zdravlje sopstvenog oca, mogao završiti u miru i spokoju, nakon priče o čudima Sv. Nektarija Eginskog, svetitelja kanonizovanog 1961. godine.

Nešto od živopisa Sopoćana primetio sam u sjajnim potezima kičice onih koji su prošlih godina oslikali hram u kojem smo sedeli, i taj svetao i topao kolorit, tako različit od, uslovno rečeno, plavih, modrih i hladnih tonova prethodnog živopisa koji je oslikan devedesetih, već je napravio određenu atmosferu bratske ljubavi.

O Sv. Nektariju je inače 2021. snimljen film Jelene Popović, takođe gošće Festivala pretprošle i prošle godine, pod imenom „Čovek Božji“, te je publika već bila upoznata sa njegovim likom i delom, ali nije naodmet ponoviti neke činjenice. Rođen kao Anastasije Kefalas 1. oktobra 1846. godine u Trakiji, bio je učitelj na Hiosu, da bi se posle 10 godina službe zamonašio, dobivši rasoforno monaško ime Lazar.

Godine 1877. primio je monaški postrig i malu shimu pod imenom Nektarije, a onda je, nakon završetka Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Atini 1886. bio rukopoložen u čin sveštenika, nakon toga i u čin arhimandrita, te postao sekretar Aleksandrijske patrijaršije. Za Mitropolita pendapoljskog izabran je 1889. godine, a onda je zbog spletki i zavisti tamošnjeg klira prognan u Grčku, gde je, nakon mnogo pretrpljenih poteškoća i žalosti dobio blagoslov da vodi teološku školu u Atini 1894–1908. Posle penzije, odselio se na Eginu, gde je živeo u Trojičkom manastiru. Umro je 1920. godine.

Natalija nam je pričala o čudima i „svom starcu“ tj. duhovnom ocu Nektariju Vitalisu – Milostivom, koji je takođe živeo hristolikim životom, moleći se svom uzoru Sv. Nektariju Eginskom za bolesne, tražeći izlečenje za njih. Dok smo je slušali, bili smo i mi deo tih čuda i kao da se „dobri duh Festivala“, započetog arhijerejskom Liturgijom, pevanjem Dečjeg hora i Hora hrama Rođenja Presvete Bogorodice, predavanjem prezvitera dr Olivera Subotića na temu „Izazov veštačke inteligencije: pogled iz pravoslavne perspektive“, preko sjajnih dokumentaraca i, posebno, filma o ruskom rediteljskom geniju Andreju Tarkovskom „Bože, osećam tvoje približavanje“, nekako šćućurio tu u porti hrama, nameran da ostane sve do kraja nedelje.

Neću na ovom mestu pominjati sve dokumentarne filmove koje mnogi smatraju hajlajtom Festivala, ali subota je bila dan za filmoljupce. Posle filma o Tarkovskom, reditelju koji je savršeno spojio duhovno i religiozno, praveći svoj filmski zalog svojoj otadžbini Rusiji, pravoslavnoj veri i Bogu, gledali smo i film Gorana Radovanovića o Nobelovcu Handkeu i njegovoj poseti Velikoj Hoči. Beše to u petak uveče, u dvorištu crkve, pod diskretnim crvenim svetlima, pod drvećem. Čarobno.

Danas je već ponedeljak, DAN ŠESTI, Festival se završava u četvrtak, danas je likovni dan, moj dan, danas smo slušali priču Jelene M. Hinić, koja je govorila o svom radu na ikonama i Gorana M. Janićijevića, koji je otključavao riznice znanja istorije umetnosti, uz objašnjenja religioznih kanona, delovanja ikonoboraca i ikonoklasta, te likovne predstave i njihova značenja. Pomislio sam na povezanost svega, na duhovne niti kojima smo na neobjašnjiv način svi mi ovde danas povezani.

Od jutros, od brige i strepnje zbog oca na operacionom stolu, do večeri i priče o čudima Sv. Nektarija, glave pune utisaka iz filma o Tarkovskom, jedne od glava iz pune bašte u Gostoprimnici u nedelju uz zvuke tanga, od glave podozrenja do nekakve glave nade i ozarenja pri izlasku iz crkve. I dok sam hodao, potom, pustim gradom, sve mi nekako bi povezano i u nekakvom skladu.

Čak i sam nesklad između onoga što osećam i onoga što vidim beše nekako u balansu, te se iz ručne torbice uhvatih za sličicu koju smo dobili od Natalije, pogledah još jednom tu sliku monaha Nektarija Milostivog, pomislih na oca i ponadah se njegovom i našem ozdravljenju.

Autor: Ivan Potić

Reklame