Centar grada je pust, foto: Glas Zaječara
Reklame

U tmurno subotnje popodne, dok je uz tihe zvuke muzike sa radija kiša mirno dobovala o lim pod prozorom, jedinstvenu simfoniju zimske melanholije prekinulo je zvono na vratima. Uz fizičku distancu koja očigledno nije samo plod poštovanja epidemiloških mera, već i nekih, rekao bih živo stečenih iskustava u radu sa terena, stajale su dve ljudske prilike. Bili su to aktivisti SNS-a.

Za razliku od mnogih koji su to učinili, ja nisam želeo da ih oteram. Imao sam neku ljudsku potrebu da sa njima iskreno porazgovaram. Porazna slika potištenog čoveka u kasnim pedesetim i tog golobradog dečkića – pomoćnika sa biračkim spiskom u rukama, izazvala je u meni sažaljenje. Ispod izgužvane kišne kabanice i zaštitne maske krilo se zemljano lice jednog poniženog čoveka. Stare, pocepane cokule držale su tu klimavu strukturu kao kakvu trošnu straćaru, dok su mu o rukama, kao na kakvim granama, bile okačene kese propagandnog materijala sa likom lidera stranke. I baš te kese, bile su jedina nova stvar na njemu. Tražili su podršku za lokalne izbore i listu Aleksandra Vučića. Ali, bez neke preterane odlučnosti, emotivnog naboja i iskrene ubeđenosti u ispravnost opcije za koju agituju. Više radi potrebe popunjavanja „kvote“ koju moraju da ispune ne bi li se što pre izgubili.

Unapred naučeno, papagajsko izlaganje prekinulo je zamuckivanje, praćeno neprijatnim pogledom pribijenim u pod nakon što sam ih pitao ko je nosilac te liste, i ko su ljudi koje kandiduju. Drhtavim glasom, vidno pocrvenevši, mlađi je prošaptao „pa Boško…“ Očigledno je, bilo ih je sramota da to priznaju. Rekoše mi, „u stranci su nam rekli da samo ističemo SNS i Vučića, a da Ničića gledamo da ne pominjemo jer ga narod baš i ne voli“. „Čim njega pomenemo, i ovi što su za SNS nam zatvaraju vrata“, reče stariji, ogolivši tako u potpunosti tu stranačku strategiju manipulacije biračkog tela kome pristupaju.

Što smo dalje odmicali u našoj priči, onako pokisle i smrzle, sve više ih je grejala sama toplina tog iskrenog razgovora u kome ih neko „sa suprotne strane“ nije počastio psovkama i uvredama na koje su gotovo potpuno otupeli. „Odavno sam se ja pozdravio sa dostojanstvom kad sam prinuđen da ovo radim“, rekao mi je stariji, otvoreno govoreći da je u ovoj zemlji baš to ponižavanje izgleda jedini način da njegovo dvoje dece nekako dođe do posla. Mlađi je došao sa strane, nije iz Zaječara, ali po njegovom kazivanju „mora ovo da odradi“ da ne bi dobio otkaz u nekom javnom preduzeću gde ga je stranka zaposlila. Obojica se složiše sa svim mojim kritikama vlasti, stanjem u kome se Zaječar i država nalaze, blagonaklono mi se izvinjavajući što su eto pokušali da mi „prodaju priču“ u koju ni sami odavno ne veruju.

Ljubazno odbiše moj poziv na kafu ili čaj, ne zato što ne žele da uđu, već zato što „danas moraju da odrade brojku koji su dobili“. „Ništa nas ne pitaj…“, rekoše onako uglas. I tako, stavivši minus kraj mog imena u svojoj evidenciji birača, oni ćutke, nogu pred nogu, tiho napustiše zgradu.

Ovaj susret je na mene ostavio gorak utisak. Ne toliko zbog sudbine ova dva ugursuza, koliko zbog činjenice da niti jednog trenutka nisam u njima prepoznao ili probudio makar jednu iskru nade da može biti bolje. Da se vredi boriti. Prosto, kao da su i definitivno pomireni sa rđavom upravom pod kojom žive i svojom robovskom sudbinom u njoj. „Ljudi bez nade“, promrmljah sebi u bradu. Koliko je takvih u ovom gradu u kome i sam živim? Koliko u zemlji čiji sam državljanin? Koliko sužnjeva, sa svojim svežnjevima biračkih spiskova i propagandnog materijala dnevno krene putem sopstvenog poniženja? U kakvom svetu žive psihopate koje vladaju, trgujući ljudskim dušama unesrećenog naroda, svodeći ga na „kvotu“ i prostu brojku u sistemu brojeva koji im je potreban da bi produžili bolnu agoniju koju živimo? Naš truli sistem besmisla opstaje isključivo na povijenim kičmama onih koji su, pritisnuti egzistencijalnim problemima u kojima se nalaze, a takvih je „u zlatnom dobu“svakim danom sve više, spremni da trpe i ćute.

Ne postoji ništa vrednije prezrenja od onih koji pravdaju svoje dželate, i ništa tužnije od čoveka koji se odrekne slobode.

Da li je poželjno živeti u zemlji u kojoj otac mora da prikuplja kapilarne glasove i obija pragove da bi njegova deca došla do zaposlenja? Da li je normalno da na poslu ne cene vaš rad, sposobnosti i zalaganje, već činjenicu da li ste potpisali listu podrške za vladajuću stranku? To je samo kap u moru onoga što smo svojim ćutanjem i nečinjenjem dozvolili da nam se desi i servira kao normalno i uobičajeno svih ovih godina.

Pred Zaječarom su lokalni izbori. Ako je nešto dobro, to je da je ispred ove dvojice iz priče ipak više onih vrata koja su se uz tresak zalupila nego što su ostala širom otvorena. Mnogo je više onih koji su nosioca gorepomenute izborne liste svih ovih godina samo trpeli od onih koji su od njega imali neke koristi. Poznato je da, ma koliko vremena bila teška, narod koji ovde živi nikada nije ljubio lance. Ako još uvek Zaječarcima teče hrabra hajdučka krv jednog Veljka Petrovića, ili još uvek ima one nepokornosti i odlučnosti naroda iz Timočke bune, onda ni onima koji vladaju strahom i ucenama, neće biti lako. Nije zgoreg setiti se i samo kraja 19. veka, kada se ulicama i sokacima ovih krajeva izlio narodni gnev zbog svih muka proživljenih pod naprednjačkom vlašću. Istorija često ima tu čudnu osobinu da se ponavlja, pogotovu kada se neke lekcije ne nauče.  Možda se baš u našem gradu, tog 28. marta upali baklja slobode.

Autor: Predrag Stanković