Emili Bevan (34) iz Velike Britanije i Milton Furnije (31) iz Urugvaja, upoznali su se u Argentini odakle su putujući zajedno na biciklima stigli sve do Zaječara. Upoznajući se sa lepotama Balkana došli su na ideju da svoj dom potraže upravo ovde.
Pre nego što su se njihovi putevi na neobičan način ukrstili u Argentini Emili i Milton već su putovali svetom: ona na biciklu, a on autostopom. Emili se, putujući Južnom Amerikom obrela u Argentini, gde je Milton stigao autostopom – pet minuta prekasno na sastanak sa svojim prijateljima. Kašnjenje je rezultiralo neočekivanim poznanstvom – Milton je upoznao Emili. Doneli su zajedničku odluku da putovanje svetom nastave zajedno – na biciklima.
„Od dečačkih dana razmišljao sam o putovanju. Kao mladić upoznao sam neke prijatelje koji su u meni ponovo oživeli tu želju za putovanjima, i kako sam nakon pet godina rada u mornarici i muzičke karijere već bio sit mnogih stvari, rešio sam da pođem na svoje prvo putovanje. Nakon tog prvog putovanja shvatio sam da je to ono što želim. Naravno, to prvo putovanje nije bilo nimalo jednostavno i doživeo sam puno toga. Ipak, kada sam došao kući i sredio utiske shvatio sam da je putovanje ono što želim.“ – kazao je Milton Furnuje za „Glas Zaječara“.
I Emili je još od devojačkih dana maštala o putovanjima. Knjiga koju je dobila na poklon od tetke kao tinejdžerka dodatno je potaknula snove o putovanjima. U pitanju je bio roman o devojci koja putuje svetom na biciklu od Dankirka do Delhija.
„Ta priča, pomisao da možeš na biciklu stići tako daleko, to je ono što je mene inspirisalo i u meni se probudila želja da i ja to uradim jednog dana, da putujem svetom na biciklu“. – kazala je Emili
Putevi ovo dvoje mladih avanturista susreli su se u Argentini u gradiću Čilesitu. Milton je put Čilesita krenuo kako bi se susreo sa prijateljima i krenuo na zajedničko putovanje sa prijateljima. Za tri dana autostopom prešao je 1700 kilometara, i u Čilesito je stigao pet minuta prekasno. Emili je u Čilesito stigla istog dana nakon petomesečnog putovanja Južnom Amerikom.
„Spojili su nas razgovori o načinu življnja. Ja ne želim da budem rob novca, i razgovarali smo upravo o tome, o drugim načinima življenja. U to vreme prodavao sam sendviče koje sam sam pravio. Jednog dana, kada sam već sreo Emili, nisam prodao nijedan sendvič. Blizu je bila pijaca, i došao sam na ideju da umesto prodaje pokušamo da sendviče trampimo umesto da ih prodamo. Otišli smo na pijacu sa pet sendviča i nakon zamene dobili smo pet drugih stvari. Onda smo došli na ideju da tih pet novih stvari zamenimo za nešto drugo. Počeli smo da idemo od vrata do vrata, i da pitamo ljude, i reakcija ljudi je bila jako pozitivna. I shvatili smo da je to ono što nas povezuje sa drugim ljudima.“ – rekao je Milton
U Evropu su stigli kako bi prisustvovali venčanju Emilinog brata.
„Brat mi nikada ne bi oprostio da nisam prisustvovala njegovom venčanju. Tako smo se obreli u Evropi. Svakako smo planirali da putujemo Evropom, međutm ono što je odredilo u kom će smeru ići naše putovanje bila je aktuelna situacija sa korona virusom. Pandemija je promenila naše planove. Prošle godine, jula meseca, kada je Miltonova viza za boravak u Velikoj Britaniji istekla, morali smo da krenemo na put. Nismo mogli da se vratimo u Južnu Ameriku, a nismo mogli ni da ostanemo u Britaniji, te smo tako krenuli put Francuske. Ka istoku nas je opet usmerila korona – ka Španiji nismo mogli, ni ka Maroku, i onda smo doneli odluku i krenuli put Hrvatske gde smo proveli tri meseca. U Hrvatskoj smo usvojili Sjenu – našu ljubimicu macu, koju smo pronašli povređenu kraj puta.“ – kazala je Emili
Najsnažniji utisak prvog susreta sa ljudima sa Balkana je srdačnost i gostoprimstvo. Kažu da ih je duboko dirnula iskrenost, gostoprimstvo i srdačnost ljudi sa ovih prostora. I taman što bi pomislili da je nemoguće da postoje srdačniji ljudi, novi susret i poznanstvo bi donelo nova iznenađenja. Prvi grad sa kojim su se upoznali u Srbiji bilo je Užice.
„Prvi grad u kome smo boravili u Srbiji bilo je Užice. Proveli smo tamo jednu noć. Kamp smo postavili u dvorištu ljubaznog domaćina. Mnoštvo ljudi sa kojima smo se susreli u Užicu bilo je prijatno iznenađenje. Mesecima unazad na našim putovanjima nismo imali prilike da se susretnemo sa toliko ljudi. Odatle smo krenuli put Novog Sada i Fruške gore, gde smo proveli pet meseci obavljajući volonterske poslove.“ – kazala je Emili
„Obavljali smo razne poslove, pomagali smo i tako bili deo zajednice. Kroz rad smo upoznavali sve više i više ljudi iz Srbije, i oni su nam govorili o svojim krajevima, i sve ono što su nam govorili o različitim krajevima ove zemlje iznedrilo je pitanje: Šta ako u Srbiji pronađemo plac, svoj komad zemlje, gde ćemo izgraditi svoj dom? Srbija je raskrsnica Evrope i to bi nam omogućilo da nastavimo naša putovanja, a u isto vreme želimo da ljudima širom sveta pokažemo u kojoj meri su ljudi koji ovde žive dušom i srcem nalik ljudima iz Južne Amerike.“ – kazao je Milton
Jedan od novih poznanika pričao im je o lepotama istočne Srbije, o bogatom kulturnom nasleđu i istoriji ovog kraja, i naveo ih je da se otisnu put Rajca, gde su nedavno boravili. Na putu ka Zaječaru obišli su i Mokranje i čuvene Mokranjske stene. Želja im je da obiđu Koželj, Knjaževac, Žagubicu i Pirot. Još uvek nisu doneli konačnu odluku, ali gotovo je sasvim sigurno da će svoj novi dom zasnovati u Srbiji.
„Odluka da živimo ovde je skoro pa konačna. Čekamo da se pojavi naš komad zemlje, koje ćemo osetiti srcem, a iskreno želimo da bude ovde u Srbiji.“ – kazala je Emili
Put ih je naneo u selo Vražogrnac kod Zaječara, gde su proveli nekoliko dana kod svog domaćina Nikole Milosavljevića. Susret je, kao i mnogi na ovom čudesnom putovanju, bio sasvim slučajan.
„Bilo mi je drago da ih ugostim i sa njima pričam o iskustvima koja su stekli na svom putovanju. Jako su srdačni, i iskreno, svim srcem vole Srbiju. Ta iskrena ljubav me je iznenadila. Nadam se da će se zaista naseliti upravo ovde. Naše malo mesto bilo bi bogatije za dvoje sjajnih ljudi.“ – kazao je Nikola
Emili i Milton poručuju svima da bez straha krenu u svoju avanturu, jer svet nije tako strašan kao što se čini – naprotiv. Ova avantura povratila im je veru u ljude, i pokazala im je da je Balkan divan.
„Kada smo došli u Bosnu, zbog svega što smo čuli pre nego što smo se tu obreli, strahovali smo od kampovanja u šumi i poljima, zbog straha od mina zaostalih iz ratnog perioda. Taj strah nas je prinudio da mesto za kampovanje tražimo u dvorištima dobrih ljudi. Kucali smo na vrata naših slučajnih domaćina i pitali: Možemo li da postavimo naš šator u vašem dvorištu? To je upravo dovelo do mnogobrojnih poznanstava i uverilo nas je u dobrotu ljudi koji su nam otvarali svoja vrata.“ – zaključila je Emili
Emili i Milton planiraju da svoju kuću sagrade na tradicionalni način. Pre nego što to učine nameravaju da posete Tupižnicu i Staru planinu. Ako se susretnete sa njima ne propustite priliku da ih pozdravite – susret sa njima učiniće vaš život sasvim sigurno bogatijim.
