Reklame

Na ulazu ostavljam vešalicu sa brojem 7, a ne dobijam nista – moram da pamtim. ”Stvari na njoj sigurno neće niko ukrasti tu sam ja“- reče samouvereno nasmejani iskusni brka. Da bi dobio ključ od ormarića ostavljam papirić sa podacima koje niko ne proverava. Dobijam kljuc 352 preko koga je flomasterom jedva čitljivo napisano 433. Jedva pronalazim ormarić broj 433 koji ne samo sto je nejasno obeležen već je većim delom napisan broj ključem izgreban.

Nedugo zatim dajem taj ključ broj 433, a od sportski razvijenog momak u žutoj majici dobijam narukvicu sa brojem 287!? Posle 2 sata plivanja dajem narukvicu 287, a dobijam 433. ali ne od onog istog već od drugog momka sa istom žutom majicom. Prošlog utorka ista situacija samo brojevi drugačiji. Sistem odlično radi. Ali, kako? U čemu je tajna?

Ljubitelji vodenih sportova najveće beogradske opštine već su zaključili lokaciju dešavanja. Pored gore navedenih mladih kolega iskusnije koleginice rade u svetloplavim keceljama. One čiste podove na koje se uporno sliva hlorisana voda sa tela umornih plivaca.

Svi oni zajedno sa kolegama na ulazu i gardeobi (u civilnim odelima) čine jedan sistem.Sistem bolje motivisan, maskiran i efikasniji nego ozloglašene službe bivšeg Sovjetskog Saveza. Taj novobeogradski KGB se bori svakodnevno u totalnoj ilegali da sistem nekako funkcioniše. Da kupači bezbedno odlože garderobu, da istu posle i nađu, a na kraju da zadovoljni odu kućama. Značajan napor na njihovim licima se ne primećuje. Uslovi teži od spartanskih su svakodnevnica kojoj se i ne predaje nikakav značaj. Iako je cena ulaznice povecana za 50% kvalitet je pao za isti, ako ne i veći, procenat. Česme na lavaboima razvaljene, neki lavaboi nedostaju, muski tuševi leva strana uvek sa nepodnošljivo vrelom vodom, a samo redovniji plivači opominju početnike da koriste isključivo desnu stranu tuševa gde je voda podnošljive temperature. Zarozana crna guma na ulazu u muške tuševe,  a od starosti nekadašnja bela plastična zavesa požutela i neugledna. 

Zašto je to tako? Zašto se zaposleni na nižim pozicijama trude da održavaju sistem kada njihov nadređeni to ne radi? Verovatno jeste plivač ali sigurno ne i ljubitelj plivanja. Verovatno radije boravi u udobnoj kožnoj fotelji umesto u bazenu od čijih posetilaca zarađuje platu. Jer da je nekada platio kartu od 500 dinara i prošao celokupnu proceduru kao običan građanin, verovatno bi se iznenadio i ne bi mu bilo prijatno. Ni kada bi imao potrebu za toaletom, ni kada bi se pre i posle korišćenja bazena istuširao. Dok bi plivao razmišaljao bi da li će dobiti svoj kljuc ormarića obzirom da je dobio potpuno drugi broj na narukvici. Razmišljao bi tokom plivanja šta da radi ako neko greškom dobije ključ njegovog ormarića i uzme sva dokumenta. Kome da sežzali? Mozda novobeogradski KGB sistem ima CCTV kamere pa je miran? Ja ih nisam primetio. Možda su vešto sakrivene? Uzalud su brojni negativni komentari posetilaca bazena na sajtu bazena kojima je jedina želja da se otkolone uočeni problemi. Ipak, niko ne reaguje. A samo do pre nekog vremena postojale su elektronske narukvice… 

Da čuđenje bude još veće ono sto je najskuplje i najvaznije je odlično. Voda i plivaci. Voda je savršena. Za razliku od naprimer vode na bazenu Banjica ovde na Novom Beogradu je sjajna. Topla, čista,… Možda se u nekim drugim zemljama Evrope to podrazumeva ali ne i u Srbiji. Staze za plivače čak i u biznis terminu radnim danom od 6:30h budu uredno pripremljene spremno čekajuci najvrednije koji pre poslovnih obaveza odrade trening. Saplivaci u stazama poštuju način plivanja u stazi i sve izgleda kao da smo u Evropi. Verovatno zahvaljujući preostalim KGB agentima u mašinskom odeljenju koje običan posetilac bazena nikada ne sustretne. Verovatno i oni daju lični nadljudski lični doprinos da sistem radi.

I sve je to srpska klasika. Suština odlična ali loše pakovanje daje osrednju celinu. Uzalud se ponegde spomene da poput znakova jinga i janga tako  forma i suština tek zajedno daju celinu savršenog kruga. Ali ko da teži savršenom krugu?

Najprepoznatljivi brend Srbije, rakiju, nazivamo pogrdno “radža” čiju količinu merimo , opet pogrdno, u kilama umesto u litrama. Njen glavni konkurent nije takve sudbine. Viski je uvek upakovan u najbolje dizajnirane flaše a profesionalni marketing je učinio da kada neko pije viski odmah zamišljate obrijanog, namirisanog, u odelo skrojeno po meri obučenog gospodina koji zna bar dva svetska jezika i završen bar jedan fakulet .A kako zamišljate konzumenta radže? A ta rakija je višestruko kvalitetnija od viskija. Ali… 

Najveće iznenađenje predhodnih izbora je sredio bazen koji je godinama bio tenisko igralište u kojem je Ana Ivanovic napravila prve teniske korake. Sećam se izraza lica stranih sportskih novinara kada je princeza Beograda koja je pobedom na Roland Garosu postala reket broj 1 odgovarala na pitanja gde je napravila prve teniske korake-u bazenu. Hvala proslavljenom vaterpolisti sto je podigao bazen iz pepela i učinio ga normalnim. Sada kada uđe u poslaničke klupe imaće još jedan težak zadatak. Taj zadatak neće biti samo rešavanje gorućeg problema naše nebeske pokrajine već sigurno teži. Kako naći naslednika u fotelji predsednika opštine Novi Beograd koji će moći da nađe direktora sporstkog centra koji će biti profesionalac na poslu i iskren ljubitelj plivanja. Koji će nenajavljeno da se stavi u ulogu običnog građanina i uveri se da li baterije na lavabou rade, da li lavaboi postoje, da li je moguće tuširati se normalno ispod tuša. Koji će na radnom mestu biti domaćin, koji će se radovati svakom gostu. Dočekivati ga raširenih ruka i čistog obraza jer plaćena ulaznica podrazumeva kvalitet usluge. I da je jedino opravdanje za podizanje cene ulaznice podizanje kvaliteta usluge. Samo tako traziće se karta za bazen više. Svoje zaposlene tek ako tretira kao porodicu želece i znaće da ih sasluša, da razume njihove muke i predloge kako da se poboljša kvalitet usluge.

Verovatno neki od vas koji čitaju ove redove već daju tako uobicajan i brzoplet odgovor zbog čega kvalitet pada – nema dovoljno novca. Ne nije do novca. Jer držači garderobe u svlačionicama koje su različih boja i oblika, a često i nedostaju, koštaju toliko da ih svako može kupiti iz svog džepa. Baterije na lavabou takođe su većini palative. Ali ipak se ne kupuju nove. Verovatno zato što se posao ne do dozivljava lično. Zato što prava ne prate obaveze. Da li najodgovrorniji sportskog centara u svom domu ima baterije u tako lošem stanju? Verovartno ne.

Zar nije prelepo stvarati dobro, širiti kvalitet, radovati se radu? Da ovaj jedini poklonjeni kratak zivot ima smisla? Da svako ostavi trag dobrog. I slavni naučnik iz Idvora je pisao da nema lepšeg osećaja do kada daješ svoj maksimum dobrog. Ne da bi neko video, pohvalio. Ne da bi na tome lično profitirao već da se lični život obogati dobrim. Ako vas put odvede u Stutgard čućete priču o slavnom inženjeru Boschu koji je svojim zaposlenima prvi uveo 8 časovno radno vreme, a zaposleni su mu to vratili ponosom što rade za njega i kvalitetom svog rada. Samo zbog takvog ambijenta kada kao poklon za venčanje birate belu tehniku koja će da zadivi podjednako mladence i svatove odlučujete se za njegov brend.    

Na pisaćem stolu za kojim pretačem doživljaje i utiske u reči koje čitate pogled mi skreće na misao filozofa menadžmenta Klarensa Fransisa koja me stalno motiviše i usmerava: ”Možete kupiti čovekovo vreme, možete kupiti fizičko prisustvo čoveka na određenom mestu, čak možete kupiti i merljiv broj kvalifikovanih mišićnih pokreta po satu ili danu. Ali ne možete da kupite entuzijazam, ne možete da kupite inicijativu, ne možete da kupite lojalnost, ne može da kupite predanost srca, umova i duša. Morate da zaslužite ove stvari”. Gospodine Frensis – grešite! KGB agenti Novog Beograda vas svakodnevno demantuju…

Boris Zec