Dragi bivši, i možda budući sugrađani, načuo sam da je neko kupio spomenik naših vrlina i sposobnosti, dugogodišnje smetlište i ruglo u centru grada, pa eto rekoh da vam čestitam.
Građani: Šta ima da nam čestitaš, šta se to nas tiče! Pa, ono jes, i ne tiče vas se. Zapravo, vas se poslednjih bar pedeset leta ništa i ne tiče.
Prva lokalna radio stanica u Srbiji, ne postoji, pozorište( za neupućene isto nije samo zgrada ), ne postoji ,bioskop, ne postoji, da li je potrebno da nastavim…
U teoriji ono „pravo da bira i bude biran“ gordo zvuči, skoro pa kao Čovek i Građanin, u praksi imamo jedan mrtav grad, postapokaliptičnu senku. Umesto kuknjave ja vas optužujem, jer dosledno svojoj propasti, dencenijama za ugledne birate one kojih bi se pristojan građanin postideo samo da ih sretne a nekmoli da ih poznaje.
O da je samo vlast loša, ni po jada, i opoziciju u tipu hijene bi nekako preživeli, ali švrecerski mentalitet će nam doći grada, pardon, glava. Švrecerski mentalitet je nesposobnost razumevanja logike više od kupim za jedan prodam za dva, još ako nekog uz put prevarim, ili kupim za nula, a u sudu mi lupe pečat koji potvrđuje da nisam nitkov, i da se ima novčano kazniti svako ko ustvrdi suprotno, zaslužujem titulu stariji švercer 17+ reda.
Dakle gospodo, svi smo šverceri, od šumokradice koji slisti sve ko šumski požar, i to sve za pola leba i po kile „posebne“ sa sumnivim rokom trajanja, do doktora sa 3+ plate, i polako, ali vrlo hrabro krckamo svoju budućnost.
I doktor gonjen srebroljubljem, i novi srećni vlasnik deponije u centru grada( koja će postati videćemo šta), deo su udruženog zločinačkog poduhvata, naravno sa svima nama, jer svako na svoj način bi da čupne nešto sa broda koji tone.
I država i drag nam Grad brodovi su koji tonu. Država će se nekako snaći. Ostaje šta će biti sa Gradom, i nama u njemu, ili van njega.
Pa ništa, dok ne dođu Avganistanci, Arapi, Kinezi, ono što vredi sada 50 tisuća evara, vredeće 5, bilo da je kuća, stan, lokal, ili tržni centar, neki će da glasamo, a neki će da primaju plate (masne), a neko će zbog obećane plate (posne), sa sendvičem u ruci da urla juriš..
Svaka ekonomija, pa i ova potrošačka, zamislite, zavisi od potrošača. Bojim se da pominjem ponudu i potražnju, jer ako su nam dragi „velikaši“ i „velikašice“ obrazovni prosek, onda me većina neće razumeti, ali plastično rečeno, možete u bisagama, slamaricama, katastarskim papirima gomilati ogromno bogatsvo, ali ako to što imate niko ne želi, slaba vajda. Ili da budem još plastičniji, šta će vam bilo kakva nekretnina, dobro zaposlenje, ili ugled bilo koje vrste, ako će vam unuci biti narkomani (ako budete imali sreće, u suprotnom nećete ni imati unuke)?
Rešenje?
Rešenje je svima poznato. Prvac zadimnjeni bircuz sa tri stola, ljutom dunjom na rastvaranje, i gazdom pred bankrotiranje, nikako u kafanu sa sobama za švaleraciju. Posle tri dunje na ulicu, ostatak imate u filmu Network(1976).
Uf, izgleda sam se uspavao i sanjao revoluciju, Timočku bunu 2, buncam li buncam…
„Oprostite moje grešne zalute“ do čtanja i prijatno vam krckanje!
Vladimir Videnović
