Foto: Pixabay / PIRO4D
Reklame

Onomad, tih veselih devedesetih godina prošlog veka, dok sam živeo u Zaječaru, bio sam na neki način član pozorišta „Zoran Radmilović“. Bežao sam iz srednje škole, ne bih li dao svoj doprinos nekoj od predstava, kao statista, ili gledao probe od početka do kraja. Pozorište je bilo moja druga kuća.

Ne bih puno o sebi, ali u ta „vesela ratna vremena“, bilo mi je izuzetno drago što sam beg od tog zla, mogao da pronađem u pozorištu.

Da se ne lažemo, nije ni tada bilo para za kulturu, očigledno da ih nikada neće ni biti, ali čini mi se da smo nekako bili jedinstveniji, da nije bilo toliko podela, i da uopšte nije bilo važno koju političku opciju podržava glumac? Ili je bilo. I ako je bilo, to je bilo daleko od mene, tada sam bio mlad, nisam bio opterećen politikom, kao današnja omladina. Zanimale su me predstave i kako da postanem glumac.

I ove godine biće festivala, ali ono što se dešava iza kulisa je takođe zanimljivo, ima drame, komedije, možda će neko i da zapeva. Da bih nastavio sa ovim tekstom, moram nešto da vam kažem, u poverenju.

Nedavno sam dobio „opomenu“ tipa kako pišem o Zaječaru, a ne živim više u njemu, ne znam šta se dešava, neko sam valjda „sveznalica“ te mogu i iz Beograda da pišem o nečemu što ne vidim i ne čujem.

Hm, a Internet, društvene mreže, prijatelji koje imam u Zaječaru i poneki građanin koji mi se sam javi da mi kaže šta ga muči? Pa nismo u 19. veku, tako da, kao da jesam u Zaječaru. Ah, dušebrižnici moji, kategorija koja je dobila svoj rapidan uzlet poslednjih godinu, dve. Ko nema svoja posla, gleda tuđa, pritom, istina je uvek bolela… Vratimo se velikanu jugoslovenskog glumišta i festivalu njemu u čast.

„Zoranovi dani“ nisu samo pozorišni festival, to je vreme kada u pozorište uđu oni koji to veoma retko čine, na primer političari. Dođu ljudi jer su dobili besplatne karte, a publika ih je oduvek za tu priliku u Zaječaru skupo plaćala (ne zato što su karte skupe, već zbog toga što su plate mizerne). Ali ko ih šiša, kada ne upravljaju tuđim životima, te im nije sve besplatno.

Još od onda, tih devedesetih me je fasciniralo kada se svi naređaju u prvi red, pa pojedini ne znaju šta gledaju, divno, ali to i nije tako bitno, njima je važno da se slikaju, budu primećeni, znate već šta je političaru važno, taj „self promotion“ i retko šta drugo. Bilo bi dobro da se pre ili posle predstave napravi neka anketa sa njima, pitanje lagano poput: „koju ste poslednju predstavu gledali između dva festivala?“. Cenim da u svem tom kukolju ima i žita, te nisu svi oni ljubitelji „Zadruge“ zalutali u pozorište, ali kada pogledamo strukturu i način pristupa temi, sve nam je jasno.

Nije meni krivo što političari i njihove supruge ili prijateljice sede u tom prvom redu, krivo mi je što ne plate kartu! Da prvi daju primer, kako poštuju festival, kulturu, taj krvavi rad glumca za male pare. Ako su u međuvremenu počeli da plaćaju ulaz u hram kulture, neka mi neko dojavi, ja taj podatak nemam, a znam da se to zove „reprezentacija“, „sponzorstvo“, ono „podržao grad“. Zaječarcima je naravno mnogo da izdvoje 5.000 dinara za komplet karata, i jeste mnogo, iako su predstave dobre.

Umalo da zaboravim! I ranije je bilo odličnih predstava, tako da ove nisu po „prvi put i istoriji“ najbolje! Ta floskula sa istorijom je tako lako počela da se koristi, da će istorija kao takva postati obezvređena.

Dugo nisam bio na festivalu mom omiljenom, nikako da se uklopim sa vremenom. Valjda bi me pustili preko veze da pogledam neku predstavu (nije ni za mene povoljna cena kompleta karata…). Da sam političar ne bi bilo brige, sedeo bih u prvom redu, smeškao se, gledao tako (u sat) te glumce, razmišljao o proviziji od neke nove investicije… Učio kako se glumi, da to prenesem pred širokim narodnim masama.

Pozorište je izvor dobre energije, ne treba ga posećivati samo kada je festival, već svakodnevno. Glumci uvek imaju šta da kažu, poruče, posebno onim zvaničnicima koji ih gledaju iz prvog reda.

Srećno Zaječarci i ko može, neka pogleda neku predstavu, nakon toga sigurno nema kajanja, lepše se spava i sanja.