Pišući o jednom od pogubljenih ustanika Timočke bune, čuvenom Ljubi Didiću, čiji grandiozni spomenik (Spomenik streljanim Radikalima iz Timočke bune, rad Antuna Augustinčića) ulepšava Kraljevicu, shvatih da se opet nalazimo u nekakvoj godini jubileja, ili u jednoj od onih koje nas podsećaju na krupne i značajne istorijske događaje, koji su preoblikovali živote naših predaka, ali i naše sopstvene.
Tako, preko 1833. godine i oslobođenja od Turaka, što je tema stalne izložbe postavljene u galeriji arhiva u Zaječaru, preko 1883. i već pomenute Timočke bune, čijih se sto godina obeležavalo u godini najpogubnijoj po srpski standard, 1993, u svojevrsnom vremeplovu osvrnuh se i na tadašnje lokalne prilike u gradu, koje su opet bile na nekoj vrsti prekretnice. Naime, 1993. godina, eto prošlo je celih 30 leta od tada, bila je godina u kojoj se o kulturi mislilo ne kao o nepotrebnom prilepku, nego kao o nasušnoj potrebi.
Te godine navršavalo se tačno 4 decenije od početka istraživanja kasnoantičkog lokaliteta u Gamzigradu. U desetočlanoj ekipi, kojom je rukovodio akademik Dragoslav Srejović, a koja je od 28.4. do 25.10 i od 2-15.11. istraživala kompleks našli su se: Čedomir Vasić, arhitekta Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, Anka Lalović, arheolog, muzejski savetnik u Narodnom muzeju u Zaječaru, dr Ljiljana Bjelajac iz Arheološkog instituta u Beogradu, dr Vidojko Jović sa Rudarsko-geološkog instituta u Beogradu, mr Miodrag Sladić i mr Miroslav Lazić, saradnici Centra za arheološka istraživanja u Beogradu, Svetlana Lazić, arhitekta, te arheolozi Svetozar Jovanović, Viktor Aćimović i Vesna Bilić. Njihova otkrića i rad biće tema planirane izložbe „Sirmium, Romuliana, Naissus – rimske carske rezidencije na tlu Srbije“, u galeriji SANU u Beogradu, a u planu je, kako piše u članku, i naučni simpozijum pod nazivom „Vreme tetrarha“.
Preko svetosavske aukcije slika i Susreta sela, listajući kulturne stranice „Timoka“, uverih se da je kultura bila daleko življa nego tri decenije kasnije. Kao dokaz neka posluži činjenica da je za zaječarski muzej, prethodna, 1992. bila godina u kojoj je priređeno čak 29 izložbi. Iste godine održani su i prvi „Dani Zorana Radmilovića“. Vratimo se ipak čuvenoj inflatornoj 1993.
Izložba slika Bajeva, izgnanika iz Rusije, emigranta koji je u Zaječaru skončao 1938. godine i koji ga je lepo predstavljao na slikama, sledila je u februaru. Ako ne znate dovoljno o Miljanu Tihojeviću, iz majskih brojeva sledi podatak da je održao svoju drugu samostalnu izložbu u Nici sa radovima nastalim u periodu od 1991-1993. godine. On je, kao još jedan značajni likovni umetnik potekao odavde, Pjer Spalajković, bio poznatiji van granica svoje zemlje nego u ovoj sredini.
A onda, juna 1993. sledi poprilični šok! Pronađena je prilikom iskopavanja na Romulijani porfirna glava cara Galerija, koja je nekada krasila velelepnu statuu imperatora visoku preko 2.40 m, izgrađenu od egipatskog porfira. Bila je to, po rečima Srejovića, jedina na kojoj se vidi njegov autentični lik i carska kruna, u kojoj su, osim elipsoidnih dragulja i poprsja četvorice careva koji su vladali Rimskim carstvom od 293 do 305. godine.
Pre trideset godina u Zaječaru je svoju knjigu predstavio i jedan od najvećih intelektualaca u staroj SFRJ, koji je istočnu Srbiju izabrao za svoj drugi dom, Živojin Pavlović. Dobitnik Ninove nagrade za roman „Lapot“, isti je predstavio Zaječarcima u pozorištu. Mnogo bi se moglo reći o liku i delu Živojina Pavlovića, njegovom nemerljivom uticaju na našu kinematografiju i književnost, ali isto tako, moglo bi se reći mnogo i o Dejanu Medakoviću, koji je, takođe u junu, ispred Radul begovog konaka imao promociju svoju knjige „Efemeris IV“, o kojoj su tom prilikom govorili direktor BIGZ-a Dimitrije Tasić, akademik Miroslav Pantić i književnik Jovan Radulović. Istorija porodice Medaković, opisana u prethodne tri knjige sada dobija jedan novi kvalitet, jer Medaković ovoga puta, „bez uvijanja, piše o svojim prijateljima“. Ne mogu da se otmem utisku da su retko ovakve ličnosti dolazile u ovaj grad u poslednjih trideset godina. Ako ih je i bilo, mora biti da je ta 1993. bila godina književnosti, jer su zabeležena i gostovanja Miroslava Josića Višnjića, koji je u julu predstavio svoj novi roman „Pristup u svetlost“. Književni kritičar Marko Nedić, već gore pomenuti direktor BIGZ-a Tasić i gradski savetnik za kulturu Branko Stamenović bili su sagovornici na toj književnoj večeri. Ova poslednji „krivac“ je i za pokretanje Letnje filozofske škole „Felix Romuliana“, koja ove navršava, ispostavlja se, trideset godina od osnivanja. Još jedan jubilej! A na toj prvoj Filozofskoj školi, na kojoj se našao i potpisnik ovih redova u ulozi zainteresovanog budućeg novinara časopisa IN 019, u Zaječaru su boravili i filozofi Slobodan Žunjić, Mihailo Đurić, Ljubomir Tadić i govorili na sledeće podteme: Osobenost filozofskog jezika, Izvorno samorazumevanje filozofije, Ničeova kritika filozofskog jezika, Poreklo i značenje pojma nihilizma, Odnos filozofskog i običnog jezika, Povest filozofskih pojmova, Retorika i demokratija… Čekaj, da li je ovo moj grad od pre 30 godina, da li je ovo isti grad u kojem živim danas?
Preskačem Likovnu koloniju i Gitarijadu, koje su bile nekakva konstanta kulturne ponude devedesetih, tek da bih u ovu godinu ubacio i sledeći podatak. Osnovana je (!) Zadužbina Nikole Pašića (kasnije je tu bio Memorijal, danas Pozorišni muzej), u tekstu koji govori o tome se pominje i rad na prikupljanju i sređivanju građe o Pašiću, te ukazuje na dar Boška Đenića, stručnog saradnika iz Arhiva Srbije, komplete Radikalskog almanaha od 1924-1926. Interesantno, ovde danas imam samo jedan broj, ostali su tragom nestali. Da ih nisu vratili nazad, kao onomad Venatore Titu?
Kako se približavamo kraju te godine, koja je građanstvu prošla u borbi za golu egzistenciju i osnovne potrepštine, s obzirom na najvišu inflaciju zabeleženu u istoriji čovečanstva, ipak vidimo da je duh bilo moguće nahraniti. Ma kakvi nahraniti, najesti se baš dobro, pretovariti se do pucanja.
Mesec knjige u oktobru, koji je trajao do kraja novembra, popularisao je knjigu i čitanje. Pet književnih večeri, dva susreta aforističara, tri promocije knjiga (!) timočkih autora, dve književne tribine, 14. Sajam knjiga, takmičenje za Čitalačku značku… Da li je ovo ovaj isti grad, pitam se, pa meni je neka ustanova kulture odavde napravila književnu promociju pre 5 godina, posle toga objavio sam 4 knjige, a niko mi se nije čak ni javio u vezi s tim, nešto predložio, pitao…
Stižemo do kraja godine. U poslednjem broju objavljen je članak koji opisuje predstavljanje Zadužbine „Nikola Pašić“. Zadužbinari su donirali po 1000 maraka, Kamenković, recimo. O Pašiću govori mr Đoko Stojičić, ministar kulture RS. Otvorena je izložba posvećenu Pašiću, o njemu je govorila i Latinka Perović.
Polovinom decembra 1993. u Radul begovom konaku pokrenuta je tribina „Stari Zaječar – ljudi i događaji“. Ideja je da dva puta mesečno, kroz predavanja i razgovore, uz živu reč posetiocoma bude približena slika varoši s kraja prošlog i početka ovog veka.
Konačno, promocija ciklusa proznih dela „Divlji vetar“ Živojina Pavlovića završava opis kulturnih događaja iz 1993 godine. Imali smo priliku da još jednom čujemo majstora „crnog“ talasa i vidimo sakupljene njegove mnogobrojne zapise u roman-reku, u čijem se epicentru nalazi Istočna Srbija. Kakva je to godina bila, ta 1993. u smislu kulturne ponude, razmislite sami, posleratna (Slovenija, Hrvatska) i predratna (Bosna), a onda uporedite sa ovom, mirnodopskom, doduše uz tam-tam bubnjeve sa Kosova, trideset godina kasnije.
Tužni što nam je grad postao prazan, kako ljudima, tako i duhom, i što se iskre mogu naći u manifestacijama koje su preživele prethodnih trideset godina, još tužniji što su mnoge izgubile nekadašnji sjaj i značaj, mi, preživeli hroničari jednog naopakog vremena, podsetimo se kulturne klime koja je nekad vladala u ovom gradu iako joj istorijske okolnosti nisu nimalo išle na ruku. Nekad smo bili grad, a danas… Ako je potreban ikakav zaključak, neka on bude – ono što grad odvaja od palanke upravo je kultura.
Piše: Ivan Potić (kroz članke lista „Timok“)
