Grmelo je Srbijom danas, sevale su munje, kad im vreme nije.
Pucali su na junaka: mučki s leđa, jednom, pa opet, i opet, nisu stali ni posle četvrtog puta. Mora da ih je bilo mnogo strah! i još dva puta.
Junaci se ne ubijaju jednim metkom. Ne, ne umiru oni od jednog zrna.
Nije Oliver umro ni posle šestog hica. Nije, samo je utihnuo, a njegova Mitrovica je danas progledala i ispratila svog heroja.
Gade mi se do povraćanja svi oni koji su mu nacrtali metu na čelu.
O, da, svi oni koji su ga čerečili jer je bio slobodouman, jer je voleo ljude, sve oko sebe.
Gadi mi se predsednik „sendvič države“ koji je nad još uvek toplim telom junaka davao sam sebi prvu političku subotu.
Gade mi se svi oni koji su ga targetirali samo zato što neko ne razmišlja kao oni.
Gadi mi se politički balavander koji je tu gde jeste samo zato što u svom vokabularu ima rečenicu, tačnije dve reči: „Aco Srbine“, a na prvoj stanici oblepljenog freskama voza ka Mitrovici – je pobegao.
Gade mi se ljigavci iz medija koji su preko noći okrenuli ćurak i „Olivera izdajnika“ su proizveli u „Olivera heroja“, pa sada nad njim lažne suze rone.
I na kraju, gade mi se i oni koji su jurišnici stranke na vlasti, ali nemaju *uda da to priznaju, već se kriju u mišijoj rupi.
Ko god da je povukao taj oroz šest puta-najmanje je bitno. Taman i da ga večeras nađu – Olivera više nema. Barem fizički.
E kada smo takvi kakvi jesmo – nismo ga ni zaslužili.
Previše je on bio dobar za nas. I kao mnogo puta do sada nismo umeli da sačuvamo one najbolje, najhrabrije.
Večna ti slava i neka te anđeli čuvaju, Olivere Ivanoviću.
