Vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Narodne mudrosti stare i po više vekova tako verno oslikavaju našu stvarnost i sada. Kada je u pitanju ova stara srpska izreka nekako najbolje pristaje političarima. Posebno ovom našem. Otkako je na vlasti, a to je nekako od 2000. godine ( mada je i Nova demokratija u početku bila vrlo bliska socijalistima) čovek je promenio stranke, koalicione partnere, žene, stanove, automobile, prijatelje, ubeđenja, stavove, ali ne i svoju lošu narav i odbojnost prema novinarima ( i svima ostalima) koji mu ne idu niz dlaku.

Njegov rat sa sedmom silom počeo je još 2005. godine sa tadašnjom „Novom Timočkom revijom“. Redakciji te godine nije odobrio akreditacije za Gitarijadu, a u istom problemu bila je i ekipa sa prvog samostalnog zaječarskog „Kanala 27“.

Ratovanje se nastavilo i kasnije sporadično sa onima koji su se usudili da izveštavaju objektivno a ne po njegovom ćefu, tako da su na listi „protivnika“ povremeno bili i novinari javnog servisa, Blica, tadašnjeg Glasa javnosti itd.

Prst u oku najduže mu je bila regionalna Radio televizija Zaječar, koja je nakon njegovog razlaza sa blizancem Mirkovićem, bez imalo pardona o njemu i njegovoj vlasti objavljivala sve živo, i tačno i netačno. Nema šta nije pokušao. Prijavljivao ih je RRA, javno crtao mete novinarima, besomučno ih pljuvao na društvenim mrežama, štampao propagandne letke, pa čak i na kvarnjaka pokušao da ih skloni iz kablovskog sistema.I uspeo je, ali samo na jedan dan.

Kako nije uspeo da zabrani njihov rad, zabranio je svojim saradnicima i direktorima budžetskih ustanova da daju izjave i dozvoljavaju snimanja u svojim prostorijama.

Tako su, na primer, zaječarci ostali uskraćeni za omiljenu dečiju emisiji koja se snimala u zaječarskim vrtićima. Deca su ispala kolateralna šteta. Novinari te kuće nisu smeli ni da privire u Gradsku upravu.

Smatrani su državnim neprijateljima samo zbog toga što se njemu nisu svideli. Bilo im je dozvoljeno samo da prate sednice Skupštine grada, koje su po logici stvari otvorene za javnost, i za to su morali svaki put unapred da podnose zahtev za akreditaciju, iako akreditacije nisu bile potrebne novinarima drugih medija. Po povratku na vlast 2017. godine, Ničić nastavlja da ratuje sa „nepodobnim“ medijima. Na toj listi bili su F kanal, Za media, Zaječar on line, Glas Zaječara. Reagovala su i novinarska udruženja više puta.

Nakon što se dogovorio sa česmarima, Za media je uz Radio Magnum prešla na listu favorita. Mi smo ostali tu gde jesmo. Objektivni. Pravični.

Javnost zna tek za mali deo torture kroz koji prolazimo svakog dana. Od prozivki, vređanja, omalovažavanja, ignorisanja, nepozivanja na događaje, pa do verbalnih pretnji i ugrožavanja bezbednosti.

Bez obzira na sve, imperativ nam je uvek pravo javnosti da zna. Kako se bliže izbori,a fotelja se drma, nervoza raste. Nezadovoljan izveštavanjem o drvoredu lipa u ulici Ivana Milutinovića, Ničić najpre zabranjuje novinarima prisustvo na skupu sa stanarima ove i susednih ulica, uz obrazloženje „da ne dođe do politizacije sastanka“, a potom dozvoljava da uđemo u salu. Kako se u direktnom prenosu ne može ništa ni dodati ni oduzeti, najlogičnije je da na taj način javnost bude upoznata šta se dešava na tom sastanku. Međutim, na Ničićev poziv obezbeđenje je ušlo u salu i novinari portala „Glas Zaječara“ i „Zaječar Online“ primorani su da obustave live prenos. Snimanje je dozvoljeno, ali bez prenosa uživo.

Ludost tu ne prestaje.

U petak je održana sednica Skupštine grada, kojoj je posle mnogo vremena prisustvovao i gradonačelnik. Obraćanja govornika prenosili smo uživo na našoj fejsbuk stranici, sve dok to nije video Ničić i pokušao da, navodno reklamirajući Poslovnik, natera predsednika Skupštine Stefana Zankova da nam to zabrani.

Zankov je na ovoj sednici uspeo da sačuva svoje dostojanstvo i svoju reč i ne poklekne pred Ničićevim zahtevom. Prvi put smo za dve i po godine čuli da se osmelio da nešto javno kaže mimo Ničića, a kamoli da mu oponira.

Svaka čast! Samo da ne promeni mišljenje. A o čemu se zapravo radi?

Kada je nakon Ničića svu vlast preuzeo njegov blizanac Mirković, novinarima je za praćenje skupštinskih zasedanja bila obezbeđena posebna sala i veliki ekran na kojem su mogli da prate sednice.

Za portale i radio stanice to i nije bilo strašno, jer su mogli da snimaju zvuk, ali su televizije ostale uskraćene za snimanje diskusija. Nakon zasedanja, a uglavnom su bila po dva u nizu, Mirković bi ispričao svoju verziju događaja, a novinari bi ostali uskraćeni za mišljenje drugih odbornika, posebno opozicije.

Oni smeliji snimali su u hodniku Jokovića ili Ristovića, na primer. Sećate se da se Ničić nije pojavljivao 4 godine? Zbog sujete i lične povređenosti zaboravio je na interese građana koji su 2013. glasali za njega.

Kada je Mirković otišao u istoriji, a na njegovo mesto izabran Zankov, novinari su vraćeni u Skupštinsku salu. U svom ekspozeu, Zankov se tada kratko osvrnuo i na to:

Od decembra 2015. godine novinari su mogli slobodno da rade onako kako to odgovara politici njihovog medijai mogućnostima redakcije, da pišu izveštaje, direktno prenose ili rade odložene prenose.

Otkud sada pravo jednom čoveku da sve to dovede u pitanje? E, vuče, vuče…