Dejan Karabašević, kao i mnogim mladi, spas od sumorne ekonomske situacije u Srbiji video je preko granice, gde je punu deceniju gradio svoju karijeru. U rodni kraj vratio se i sa svojom sadašnjom suprugom Nhú živi u skladu sa prirodom, kao svoj na svome.
Dejan Karabašević rođen je u Boljevcu 1973. godine u vreme dok je, kako sam kaže, još uvek postojalo porodilište u Boljevcu, čime se pomalo i ponosi. Osnovnu školu završio je u Podgorcu, a srednju u Zaječaru, nakon čega je, kao stipendista RTB Bor upisao Elekrotehnčki fakultet u Beogradu, gde je i diplomirao. Po okončanju studija, kao stipendista RTB Bor napustio je Beograd, i vratio se u Bor, jer je osećao obavezu prema firmi koja ga je stipendirala tokom studija. Radio je u Institutu za bakar u Boru do 2004.
Kako nije osetio da se bilo šta u zemlji menja na bolje, i kada su plate počele da kasne, rešio je da promeni nešto u svom životu.
„Stvari nisu išle na bolje. Isprva smo plate primali podeljene na polovine, pa na trećine, pa je došlo do toga da primanja, kada se sve te trećine i delovi saberu, kasne i po godinu dana. Takvo stanje bilo je neodrživo.“ – kaže Dejan Karabašević
Upisao je poslediplomske studije u Austriji. Uspeo je ubrzo da nađe posao, a onda i da svoju porodicu odvede sa sobom. Bio je zaposlen u firmi koja je radila automatiku i sisteme za vetrogeneratore. Uz naporan rad kroz nešto više od tri godine napredovao je do mesta direktora automatike.
„To je vreme koje je potrebno da svaki naš pametan čovek, diplomac nekog od naših fakulteta, napreduje sa neke početne do neke visoke menadžerske pozicije. Uz dva potrebna uslova za to: jedna je odnos prema poslu, a drugi je mukotrpan rad. Mi to imamo u našem genotipu, to nama nije ništa strano. Ne samo mi u istočnoj Srbiji, već svi mi u Srbiji. Mi znamo, ili je možda bolje reći znali smo koliko vredi znanje i obrazovanje. Taj uspeh koji sam ostvario tamo u Austriji pokušavao sam da prelijem i na svoje gazdinstvo u Podgorcu, ali sticajem okolnosti nisam imao tada uspeha u tome.“ – dodaje Dejan Karabašević
Rad u inostranstvu, kako Dejan kaže, izvajao ga je, ali, i pored postignuth uspeha postojalo je nešto što je činilo da se ne oseća ispunjenim.
„Rad u Austriji imao je veoma veliki uticaj na oblikovanje mene kao profesionalca. Učiti od drugih, je blagoslov. Tamo sam naučio puno o odnosu prema poslu, prema ljudima, prema zajednici, prema životnom okruženju. Ipak, u inostranstvu se ne možete osetiti kao svoji na svom, iako dobijete državljanstvo, i tamo stvorite porodice, ipak će negde u nekom protokolu stojati da ste doseljeni, da ste stranac. To će vam, pojedini, ne svi, i staviti do znanja svojim ponašanjem – dovoljno je samo pri razgovoru da pogrešno akcentujete neku reč i da to stvori odstojanje između vas i vašeg sagovornika. To kod nas nije slučaj. “ – kaže Dejan Karabašević
Dejan je 2012. doneo odluku da se vrati u Srbiju. Ovoj odluci kumovao je upravo osećaj da će uprkos svim uspesima i trudu da bude deo zajednice ostati doseljenik i stranac, a delom i ljubav prema rodnom kraju.
„U želji da tamo postignem uspeh ja sam uložio svoje vreme, čak i svoju porodicu – što je rezultiralo promenama u mom životu. I nakon jednog teškog i turbulentnog perioda ja sam se borio sa mišlju da ostanem tamo, da se integrišem tamo, ali sam ipak imao gorak ukus u ustima da nisam svoj na svome. Onda se dogodilo nešto što je za mene bilo sudbonosno. Susreo sam tada svog prijatelja, sa kojim sam podelio godine provedene u Austriji, i taj susret je za mene bio sudbonosan. Naime, on je kupio kuću sa imanjem van grada, i zaista tamo je praksa da dobro situirani ljudi nemaju stanove i kuće u velikim gradovima, niti teže tome. Naprotiv, imaju imanja sa velelepnim kućama koje se nalaze na 20, 50 kilometara od grada i tamo imaju sve – njive, čak i sitnu stoku, gaje organsku hranu. Imaju šumu, neki čak imaju i svoje malo veštačko jezero. To je život u skladu sa prirodom. I mi smo to nekada imali to. I tako smo živeli ovde. Međutim, sada većina smara da je uspeh živeti u velegadu, u nekom stanu u centru grada, u kutiji od pet puta pet metara i smatraju da je to sreća, ali nije tako. Tada sam shvatio da je vreme da se vratim kući.“ – dodaje Dejan Karabašević
Sadašnju suprugu Nhú, koja je rodom iz Vijetnama, upoznao je na službenom putovanju u Japanu, u Tokiju.
„Tokom svog rada dosta sam putovao po Aziji, Americi i Evropi. Upoznali smo 2010. na jednom od mojim mnogobrojnih putovanja. Ja sam tada bio već razveden, ona još uvek nije bila udata, ali se naši životni putevi u tom trenutku nisu spojili. Ja sam se vratio u Austriju, pa potom u Srbiju. Ona je tek 2013. godine došla u Srbiju i od tada je ovde.“ – kaže Dejan Karabašević
Njegova supruga radi u Boru, u salonu lepote. Slobodne vreme sa svojim sinom provode na imanju u Podgorcu, daleko od gradske vreve.
„Moja supruga ne samo da je moja najveća podrška, već je potpuno prihvatila i moj način života i delimo potpuno iste stavove i način razmišljanja. Ljudi koji dolaze sa istoka razumeju značaj života u skladu sa prirodom, značaj života na imanju, zdrava voda, zdrava hrana to je za njih nešto dragoceno. U prenaseljenim zemljama, kakve su mnoge zemlje istoka, mnogo toga što mi imamo ovde i olako shvatamo se smatra dragocenošću. I ona je zato još više zavolela Srbiju, zbog prirodnih lepota. Ona još uvek nije ostvarila pravo na naše državljastvo, eto, čekamo.“ – kaže Dejan Karabašević
Dejan je od 2015. godine zaposlen u kompaniji „Messer Tehnogas“ u Boru.
„Trenutno živim u Podgorcu, radim u Boru u firmi Messer Tehnogas od 2015. Zaposlen sam kao glavni inženjer elektrotehnike i automatike, sada sam menadžer održavanja. Posao koji obavljam veoma je zahtevan, ali je reč o veoma uspešnoj i značajnoj kompaniji koja neguje vrednosti za koje se i sam zalažem. U održavanju imanja još uvek mi puno pomažu roditelji, uspeli smo da ga proširimo. Moja supruga se dosta druži sa ljudima iz inostranstva i na naše imanje dolaze ljudi iz celog sveta.“ – dodaje Dejan Karabašević
O večitoj dilemi sa kojom se svakodnevno suočava sve veći broj naših sugrađana Dejan kaže:
„Moja preporuka svima koji razmišljaju o tome da odu da je da treba da probaju, ali da budu svesni da se nigde kao ovde neće osećati tako slobodno. Idite, naučite i zaradite, ali trošite ovde, jer ćete ovde zauvek biti svoji na svome. Ono što treba da uradimo je da zahtevamo od sistema da nam to omogući, da živimo kao svoji na svome, bez pritiska medija koji nam nude to neko virtualno blagostanje, koje se realno teško dostiže, i koje će se jednog dana pokazati kao lažnno. Tada će za neke biti prekasno.„
