„Ljubav je i dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost.“
Jovan Dučić rođen je u Trebinju 15.februara 1874.godine.
Učiteljsku školu pohađao u Sarajevu i Somboru gde je maturirao 1893.
Kratko vreme je radio kao učitelj u Bjeljini odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana. Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno„.
Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učiteljsku službu gotovo nigde, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.
Od 1895-1899.godine radio je kao učitelj u Mostaru.Zajedno sa Aleksom Šantićem pokrenuo časopis „Zora„.
Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla.
Iz Mostara odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina u inostranstvu, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima („Letopis“ i „Srpski književni glasnik„).
Na ženevskom univerzitetu je završio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih poslova Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi i postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji.
Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu.
Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931.
Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu.
„Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.“
Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, savezna država Indijana. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada.
Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge.
Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, „Blago cara Radovana“ i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije.
Jovan Dučić umro je 7. aprila 1943. u Geriju.
Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD.
Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.
