Kao klinac radovao sam se čuvenom vašaru tog 7. septembra u Zaječaru, jer je to bila velika svetkovina, jedna od najvećih u ondašnjoj nam miloj Jugoslaviji. Meni je posebno išlo u prilog to što sam tih dana bukvalno živeo kod babe i dede, čija je kuća odmah preko puta dobro poznatog znaka „Dobro došli“, koji kao velika kapija označava ulaz u Kraljevicu. Na hiljade ljudi dnevno prolazilo bi kroz nju, gužve su bile velike, ali moglo se.
Tih osamdesetih godina prošlog veka, vašarište je bilo nepregledno veliko, pet dana se tu jelo, pilo, vrtelo po raznim vrteškama i atrakcijama poput „Pečuraka“ ili „Balerine“, da bi dolaskom veselih devedesetih i euforičnih dvehiljaditih i ova čarolija nekako izgubila smisao, i održavala se reda radi. Barem se meni tako čini.
U to vreme, vašar je bio magnet za okupljanje ljudi. Druženja sa rođacima ili prijateljima bila su neizbežna, posebno što je naša kuća bila kao neka stanica za odmor od pešačenja po vašarskom prostoru. Da, ljudi su se družili. Niko ih nije delio. Nije bilo gomile dragih nam političara da im isperu mozak. Bila je jedna partija, jedan čovek i svi su ga voleli (ispiranja mozga se tada vršilo drugačije, daš svima dovoljno, uzmeš sebi previše, ali samo sebi). Dobro, tada je već umro, ali su ga voleli. Niko u mom okruženju nije pričao o politici. A imalo se. Kada se setim, mogli smo da nahranimo sve goste, više puta. Neki su čak i noćili kod nas.
Ne znam da li političari svečano otvaraju i vašar? Danas se svaka manifestacija koristi za političku promociju, presecanje crvene vrpce, te se tako puštaju u rad semafori, liftovi, aeorodrUmovi…. Čim ih vidim, nekako mi pripadne muka. Prestao sam i fudbal da gledam zbog političara! Šta, oni sada odjednom i fudbal znaju da igraju? Ne, ne znaju, ali znaju gde ima još love, pa da slučajno nju ne uzme neko drugi, jer oni sa evrima najbolje znaju. Odoh ja daleko, udahnuo sam duboko, vratimo se temi.
Poslednji put posetio sam zaječarski vašar pre jedno desetak godina. Bili su još živi moji baba i deda. Još tada je bilo povuci potegni, danas nam je vašar u državi svakodnevno, tako da nešto i nemam taj poriv. Ali, početak jeseni je dobar, osim što je tada vašar u Zaječaru, za čišćenje. Da, čišćenje.
Naime, sledi nam opaka politička sezona, kako na lokalu, tako i na globalu, te ko nema živaca i srca da uživa u obećanjima, „seksu, laži i videotrakama“, najbolje bi bilo da počisti TV kanale i ostavi samo one koji puštaju neku lepu muziku, sport, životinje. Preporučuje se da ne kupuju „novine“ po ceni od 20, 30 dinara, jer to odavno ne spada u novine, osim što su požutele, količina mržnje u naslovima koja izlazi iz njih, jednostavno je nemerljiva. Društvene mreže. Čuvajte se. Puno je špijuna botovskih. Taman pomislite kako je taj neko super, a on prenosi sve u bazu! Oprezno.
To su bila neka moja uputstva. Žao mi je što se bavim ovim stvarima u smislu prevencije ispiranja mozga, pre bih voleo da sam na vašaru. Da pojedem mekiku, pa jedan klaker. Potom par vožnji balerinom, malo luna parka, pa šetnja do onih stolova i stolica ručno rađenih, oduvek su me fascinirale. Pa onda neka atrakcija, tipa „devojčica u tegli“. Na kraju pljeskavica. Nema bolje pljeskavice nego na vašaru, još u onom somunu… Koliko li košta? Moram i ovo da vam ispričam!
Otišao moj prijatelj da kupi pljeskavicu, ovde u BeGeu, i izvuče iz novčanika 190 dinara, kada roštilj majstorka njemu: „Poskupela komšo, 210 dinara“. Reče on to meni, a ja razmišljam, kako bre poskupelo? Pa zar nam nije ikada nikada bolje? Ajde onda, ko ima, neka uživa u vašarskoj pljeskavici, a ja ću živeti od uspomena, nije ni to loše.
Miljan Paunović
