Sa nama je Vlada Panović (1967), virtuoz na harmonici, kompozitor, aranžer i rukovodilac Narodnog orkestra RTS-a. Očuvanje srpske narodne muzike njegova je životna misija i tim putem hoda bez prepreka. Autor je notnih izdanja za harmoniku: „Harmonikom kroz Srbiju“ – igre i kola, 22 numere; „Balkanski motivi“ – 12 autorskih kompozicija za duet harmonika.

Dragoljub: Dragi Vlado, na samom početku bih Vam ukazao na ogromnom poštovanju i bezgranično zahvalio što ste pristali na ovaj FB intervju. Mnogo je mladih koji previše vremena gube na društvenim mrežama  i kraj  ,,pametnih“ telefona. Možete li napraviti paralelu vašeg početka sa nekim ko se danas odluči da svira harmoniku…

Vlada: Vreme u kome živimo mladom umetniku može doneti razne prednosti ali i zamke. Tehnološki bum, gde je sve postalo veoma dostupno, ima svoje mane i prednosti. Tu se ne radi samo o stalnom skretanju pažnje na pametne telefone već i na ogroman broj informacija koje možemo dobiti i njihovu selekciju. Kako prepoznati i iskoristiti sav taj drečavi internet univerzum? Sve izgleda kao pijaca sa najboljom ponudom svega. Na dohvat ruke svakog umetnika su hiljade muzičkih izvođenja, saveta, onlajn škola, nota…Mozete zaviriti u tajne velikih ali problem nestaje kada treba napraviti izbor, pronaći suštinu, sebe ugraditi u sve te različite verzije… Dakle mi smo ipak ti koji pravimo izbore ali se razlikujemo upravo po tim odlukama koje nas na kraju povedu ili ne, ka uspehu.

Dragoljub: Kako je izgledao Vaš prvi susret sa harmonikom, prvi učitelj? Kada je idealno vreme da se počne sa sviranjem?

Vlada: Prvi susret je magija. Ljubav na prvi pogled. Upis u muzičku školu ’76 ili ’77. Kraljevo je grad muzike. Gledao sam te starije muzičare, slušao, divio se… Čak dva harmonikaša u Carevčevom Narodnom Orkestru su potekli iz ovog grada. Vitomir Voja Trifunović (pre Drugog sv. rata na početku osnivanja orkestra 1935te) i Nenad Mićović (posle osobođenja). Možda me je njihov duh poneo i od 13te godine potpuno sam bio očaran ovim insrumentom. Prve narodne melodije sam naučio od tadašnjeg direktora muz. škole Miloja Lazovića. Izvanredan pedagog. Sećam se pesme „Sejdefu majka buđaše“ i kola „Krnjevka nova“… Sve u svemu kroz dalji muzički put mogu reci da sam potpuni samouk. To je bilo misionarsko istraživanje i analizranje praćeno dilemama, greškama…Mnogo godina vežbanja, razmišljanja, traženja odgovora. Od pomagala samo kasetofon. Nemate potvrdu ni da li ste na dobrom niti lošem putu.? Izuzetno siromašna notna literatura za narodnu muziku me je pokrenula da veoma rano počnem sam da pišem. To mi je to pomoglo da postavim jasno pravila i rešim mnoge dileme.

Dragoljub: Da li muzička škola pomaže mladom harmonikašu, pored činjenice da je narodna muzika nepravedno izostavljenja iz sistema obrazovanja? Treba li se uvesti predmet koji se bavi temom izvornog muzičkog nasleđa, ako tako mogu da se izrazim?

Vlada: Muzičko obrazovanje je važno za sve. Svaki žanr muzike ima svoja pravila. Sve to se metodično izučava i u svetu i kod nas; Klasika, Jazz, Pop…Rusi imaju svoje škole gde neizostavno neguju svoju tradicionalni muziku. Da ne nabrajam još puno zemalja koja  su takođe institucionalizovale svoju nacionalnu muziku. Nažalost narodne muzike nema u srpskim školama. Postoji etnomuzikološki odsek na FMU Beograd ali to je izučavanje naše seoske muzičke tradicije. Period kada je narodna pesma orkestrirana i kada je uvedena u tokove modernih instrumenta i vokalnih izvođača, još uvek nije dobila svoje mesto u školama. To je veoma bolna tema za mene. Narodni Orkestar RTS na čijem sam čelu, jedina je škola upravo te narodne muzike. Ni to nije malo ali nije dostupno svima.

Dragoljub: Kako po Vašem mišljenju treba da izgleda razvojni put jednog harmonikaša? Treba li vrhunac karijere biti sviranje po veseljima, u narodu poznatije kao ,,tezgarenje“?

Vlada: Svuda u svetu jedna od aktivnosti svakog muzičara je i tezga. Tezgare i najeminentniji muzičari. Ali tezga nije samo sviranje svadbi i rođendana. To mogu biti i neke manje aktivnosti vezane za plaćene nastupe u bilo kojoj nameni. Da li imam recept za razvojni put harmonikaša? Po mom mišljenju to je muzička škola. Morate imati i svog mentora i privatnog učitelja jer obavezna škola ne može pružiti sve. Najvažnije je da vaš izbor bude pravi. Tu se može napraviti životna greška. Toliko puta sam video kako talenovanu decu pogrešno uče. Pogotovu sada kada raznorazni „profesori harmonike“ na YouTube drže javne časove. Mučno je to za mene kada slušam da neko, potpuno pogrešno informiše mlade harmonikaše zaljubljene u ovaj instrument. Posle svake takve objave vi dobijete armiju dezorjentisanih početnika koji nikada ne stignu do cilja. To je ono selektovanje informacija o kojem sam pričao na početku ovog intervjua. Ili znate da prepoznate kvalitet ili ne.

Dragoljub: Neminovno je proći put kafane i veselja? Kako Vam zvuče današnji orkestri i kako bi trebalo da izgleda jedan muzički sastav te vrste?

Vlada: Da. Ja sam prošao sve. Od hotela, kafana, do šatora ali to smatram velikim iskustvom i nezaobilaznim putem. Pod uslovom da ne budete ograničeni na samo taj namenski repertoar. Moja muzička lepeza interesovanja je bila široka bez obzira što to nije pratila sredina u kojoj sam rastao i sazrevao. Svest da je harmonika internacionalni instrument kod mene je uvek bila izraženo prisutna. Orkestar u malom koji može sve. Danas je to šablonizovano. Harmonikaši se ograničavaju sličnim repertoarom kola i foršpila. I tu je kraj. A pored njih prolazi muzika sveta koju nisu ni dotakli. Takođe i klasika narodne muzike od Kosmeta do Vojvodine. To je ozbiljno gradivo. Mogu reći da, nažalost, scenom vladaju estradni manipulatori koji su okačili harmonike samo iz jednog razloga. Svi znamo kojeg. To nije ljubav i tu nema muzike.

Dragoljub: Slažete li se da su mladi danas ,,zatrovani“ tuđom muzikom i kako se izboriti sa tim?

Vlada: To više nije ni tuđa muzika. Sada je na sceni protivprirodni blud. Mešaju stilove,  žanrove, kradu motive… Jedan neukus i neznanje na svakom koraku. Novac određuje pravila. Škole su rešenje. One gde vas uče Moravac, Žikino kolo. Gde slušate stilska izvođenja pesama iz Vranja, Centralne Srbije, Vojvodine…Kako je pevao Vranje jedan Staniša Stošić ili Šumadiju Dragoljub Lazarević. Tako bi stvorili generaciju koju ne bi mogle da lažu razne pevaljke i harmonikaši sa „letvama“… Možda bi u orkestrima tada imali violončelo ili flautu i svirali bez tolike agresije.?

Dragoljub: Pobedili  ste na našem najcenjenijem festivalu ,,Prva harmonika – Sokobanja“ , 1997. godine. Kako Vam sada izgleda ovo takmičenje i da li je ono i dalje od velikog značaja za pobednika?

Vlada: Uvek je takmičenje motiv za više rada i vežbanja. Ono je svojevrstan motiv da budete bolji. Ja to tako vidim. Da li je važno pobediti. Pa jeste ali benefit je veći kod ovih stvari koje sam naveo. Meni lično te nagrade nisu praktično pomogle da ostvarim moje ciljeve. Tamo gde sam došao i gde sam sada važilo je pravilo; ili znaš ili dođi drugi put kad naučiš. U prevodu samo znanje se vrednuje i ono te uvek postavi na pravo mesto.

Dragoljub: Pored virtuoznosti i žanrovske raznovrsnosti koju posedujete u sviranju, šta je još potrebno da se postane šef i vodi ,,Narodni orkestar RTS-a“?

Vlada:  Ličnost. Ako je nemate onda ovi drugi kvaliteti nisu dovoljni. Svakako kompleksno i veoma odgovorno mesto pogotovo što je vreme u kome živimo teško za umetnost bilo koje vrste. Narodni orkestar je poslednja odbrana ovog naroda od naleta muzičkog neukusa. Poslednji primer kako treba da zvuči  naša narodna pesma i kolo. Duboko sam svestan toga ali i prilično usamljen. Velika odgovornost i usled raznih novih programskih zahteva televizije koji se ne poklapaju uvek sa onim što ovaj orkestar treba da predstavlja. Neki kompromisi su se desili. Vreme je donelo neke promene. Nadam se da smo i dalje ipak čvrsto naslonjeni na trajne vrednosti.

Dragoljub: Pored interpretacije, bavite se i komponovanjem. Gde nalazite inspiraciju i šta je ključ za dobru pesmu, kolo?

Vlada: Inspiraciju lovim, ona se izmiče i tako zajedno u stalnoj igri. Naravno pored unutarnjeg osećaja tu je i znanje, naslušanost… Veoma mi je važno da sve ima jasnu formu. Vodim računa o stilistici, estetici… Ne bavim se brojem kompozicija koje sam komponovao. Bitan mi je onaj trenutak kada kažem „e sad’ sam zadovoljan“. Upravo sam završio svojih novih 12 kola i igara. Nadam se da ću uskoro ući u studio.

Dragoljub: Vlasnik ste više unikatnih harmonika. Šta to sve imate u kolekciji, posvećujete li se svakoj i zašto Vas gotovo uvek vidimo sa ,,Guerrini“ harmonikom?

Vlada: Setimio Soprani je remek delo. Guerrini President je najpraktičnija a Dallape je tradicija. 50te, pa sve do 80tih je zlatno vreme izrade ovih instrumenata. Posle toga ne bih komentarisao.

Dragoljub: Iza nas je teška godina. Da li su česti snimci kojima nas obradujete iz sobe, proizvod nedostatka živih nastupa ili svakodnevna obaveza harmonikaša. Vežbate li često i kako izgleda čas vežbanja?

Vlada: Snimci iz sobe su moja ljubav prema akustičnom zvuku ovog instrumenta. Muzička šetnja svetom i žanrovima. To je i ljubav prema muzici koju nemam mogućnosti često da izvodim. Možda i prezir prema toj studijskoj tehnici zvuka i povratak onoj prirodnoj boji. Izazov je odsvirati neke kompozicije koje su naizged nesvirljive na harmonici. Uopšte ne vidim kraj mojoj znatiželji da otvaram nova i nova vrata i palim radoznalo svetlo da bih video šta se krije u toj novoj sobi.

Dragoljub: Treba li se neša zemlja bojati za opstanak narodne muzike i njenih sledbenika na harmonici?

Vlada: I pored svega ne. To je naša genetika. Opstaće, kao i uvek, samo kvalitet. Naravno, treba svako u branši da da svoj doprinos. Danas je doprinos i kada muzičar kaže, za nešto što nama kvaliteta a bude mu naručeno na nekom veselju „ne znamo tu pesmu“. Svi možemo po nešto uraditi za očuvanje naših muzičkih korena.

Dragoljub: Na samom kraju bih se još jednom zahvalio na saradnji i upitao kako glasi Vaša poruka mladim kolegama?

Vlada: Sazidajte dobar temelj i bićete sigurni u vašoj kući. Hvala i Vama Dragoljube.

Razgovor vodio Dragoljub Ranđelović