Beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar je u Ordinarijatu nadbiskupije povodom božića održao konferenciju za novinare, gde je pročitao božićnu poslanicu i svima poželeo srećne praznike.
Božićnu poslanicu beogradskog nadbiskupa objavljujemo u celosti:
„A Isus napredovaše…“
Braćo i sestre,
Kada god čujemo reč Božić, ili vidimo neku božićnu sliku, ili čujemo božićnu melodiju, pred našim očima se odmah pojavi dete. Nemoćno dete.
Gledamo, dakle, i vidimo Čedo Božje u jaslicama. Pred Njim, u zanosu, kleči Njegova presveta Majka. Sa strane stoji ponizni, ali kao stub nesalomljivi čestiti Josif. Dolaze i pastiri – pastiri s ovcama. Dolaze takođe i klanjaju se tom Detetu neobično dostojanstveni mudraci, koji raznolikom bojom svoje kože kao da predstavljaju svojevrsni svetski parlament. A ona, tako posebna zvezda što im je osvetljavala put, sada stoji kao uzvičnik nad jaslama.
U jaslama, dakle, leži Novorođeni: da, sâm Jedinorođeni, koji će, kada se ispuni vreme, odagnati smrt iz groba. I sámo nebo otvara se nad ovim prizorom! Mnoštvo anđela peva i objavljuje – a to su veoma važne poruke – „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Imajući sve ovo pred svojim očima, predraga moja braćo i sestre, svi Vi dragi prijatelji, kako da Vas najiskrenije ne pozdravim i ne zaželim da se sva ova lepota i svekolika sila ove nebeske ljubavi ne izlije u Vaša srca!
Ali slaviti Božić ne znači prvenstveno biti zagledan u nemoć Deteta, ili, izolovano, u trenutak rođenja Božjega Sina. Božić je zapravo svojevrsna eksplozija svega najuzvišenijeg, i ljudskog i Božjeg. Božić je, pre svega, neprekidna erupcija večnog u našem ograničenom svetu; Božić je tako velika svetkovina dinamike Božje ljubavi i mogućnosti celovitog ljudskog napretka. Dok je, naime, čovekov pad u slabost greha u zemaljskom raju proizveo smrt – naše starenje, bolesti i nemoći, potoke i reke društvenih iskvarenosti i sebičnosti u našim odnosima ili, opšte posmatrano, individualizam i mržnju ‒ događaj ovaploćenja Božjega Sina rodio je novi svet, svet obnove i napretka, svet zajedništva i solidarnosti… Blagdani Božića su zato neopisivo delotvorni lek za ljudsku slabost: oni su neponovljiva preventiva od mogućih katastrofa ljudskog roda!
Božić je, dakle, događaj koji jedinstveno otvara vrata razvoja svekolikom napretku. On otvara perspektive i onog ljudskog i onog Božjeg. Jevanđelista Luka na više mesta ističe kako je ovaploćeni Sin Božji, dakle dete Isus iz Nazareta, napredovao (Lk 2, 52). Napredovao je ne samo uzrastajući, što je po sebi sastavni deo stvorenog sveta. Danas – nažalost – ni to nije uvek tako. U naše vreme, vreme tolikih kontraceptivnih sredstava i abortusa, surogat-majčinstva, droge i eutanazije, čak ni prirodni rast i napredak nisu ljudima više logična posledica stvorenog. Naprotiv, čovečanstvo danas smatra da je slobodno onda kada nasilno prekida život, kada onemogućava rast, napredovanje i prirodni organski razvoj. Nije, dakle, ništa neobično kada umesto širenja razvoja imamo ekološke katastrofe, umesto zdravlja ‒ bolesti zavisnosti, umesto duhovne i moralne zrelosti ili svetosti ‒ pošast korupcije, sebičnosti i urušavanja harmonije porodičnog života.
Među tim umoženim otrovima savremenog sveta teško otkrivamo celoviti sjaj božićnog blagdana!
Božić je, još više, neoborivi obrazac rasta u mudrosti. Sam po sebi, Božić nas smešta u sámo središte pedagoških veština. Isusovo začeće i rođenje događaju se u tišini, u prirodi, u sabranosti, u intimnosti, u porodici, u susretanju, u otvaranju neba, u pevanju anđela, u dolasku mudraca, u intenzivnoj kontemplaciji Neba i Zemlje. Novorođeni zaista postaje središte i Neba i Zemlje. I to dete raste u iskustvu dostojanstva, odgovornosti i dijaloga sa svim i sa svima.
Njemu neće biti teško da otkriva nesagledivu veličinu i harmoniju svemira, neće mu biti teško da se s najvećom čežnjom napaja mudrošću svoga naroda, sabiranom tolikih stoleća, i da od prvog trenutka svog zemaljskog života iskusi najslađi melem autentičnih odnosa: odnosa između Njega i roditelja, odnosa između siromašnih pastira i bogatih kraljeva, melem stvaralačkih odnosa između Boga i ljudi, Neba i Zemlje, anđela i svih drugih stvorenih bića. Ti čisti odnosi, te nezamenjive relacije omogućiće da to ljudsko čedo na najdublji način i na praktičnoj ravni jeste jedno s Božjim Sinom. Zato samo u Njemu postoji čista slivenost Boga i čoveka, upravo ona koje predstavlja najdublju čežnju svakog ljudskoga bića, pa i svih nas danas.
Ali Božić je pre svega i iznad svega najnevidljivija, ali ipak najopipljivija stvarnost milosti! On označava onaj život u kojem se najsnažnije mogu iskusiti ljubav, sinovska izabranost, neponovljivost, jedinstvenost i posebnost.
Braćo i sestre: božićni dani pripovedaju, dakle, o našoj izvornosti, posebnosti, nezamenljivosti. A ona tako posebna zvezda, koja je mudrace dovela do pećine, govori zapravo i o našoj zvezdi, o našoj neponovljivosti, o našem pozivu da pomažemo i savetujemo druge. To, naime, u nama čini čisti, besplatni i bezuslovni dar Božje ljubavi prema drugim ljudima. Taj dar neuništivog prijateljstva prema svakome, u svakom od nas ponaosob stvara poseban sjaj, lepotu – „SLAVU“, kako kaže Sveto pismo. Lepota dolazi isključivo iz unutrašnjosti i plod je zavoljenosti! Zato mi, koji smo danas – u vreme idolatrije zemaljske i spoljašnje lepote – izgubili osećaj za unutrašnju lepotu, harmoniju i radost, stvaramo tolike centre estetske hirurgije, i na taj način samo uvećavamo razlike između siromašnih i bogatih, zalivamo seme gorke zavisti i stvaramo svet PRIVIDA.
Uzrastati, naime, u milosti – to znači u sebi otkrivati privlačnost za sve što je dobro, pošteno, lepo i obeleženo večnošću. Znači otkrivati u sebi snagu za sve veću prisnost sa tim uzvišenim ciljevima i smislom života. Blagodat omogućuje oboženje nas samih i celokupnog svemira. Tako Bog već sada postaje sve više i više „sve u svemu“.
Predraga braćo i sestre!
Božićni blagdani nose, dakle, u sebi samim najveću i najslađu težnju za svestranim pozitivnim ali održivim razvojem, oni nose u sebi najveću stvaralačku čežnju i snagu za ostvarenje, i bude u nama svest da bez zrelosti, odnosno svetosti, ne možemo srećni biti.
Ove činjenice i nama danas govore da čovečanstvo mora na prvo mesto da stavi ne stvari nego čoveka kao ličnost; one upućuju na pedagoško nekoristoljubivo raspoloženje; na unutrašnju harmoniju – a ne na spoljašnju dopadljivost; na blagodat i milost – a ne na aktivizam; na dar – a ne na novac!
Čestitajući svima Vama, predraga moja braćo i sestre i prijatelji u Gospodu, nastupajuću radost božićnih i novogodišnjih blagdana, od srca Vam želim da napredujete. Da napredujete autentično i skladno. Želim da Vas ovi dani obogate mudrošću i milošću, da, poduprti tim duhovnim snagama, možete srećno napredovati. Zato: neka Vam je srećan i blagoslovljen Božić, neka Vam je radosna i blagoslovljena godina 2020!
Da, mir Božji sa svima Vama!
Hristos se rodi – Vaistinu se rodi!
U tom duhu Vas radosno blagosiljam u ime Oca i Sina i Duha Svetoga.
Stanislav Hočevar, nadbiskup
izvor: Beograska nadbiskupija
