Foto: Pixabay / ilustracija

Tog dana, 24.03.1999.godine počelo je bombardovanje. Horor i strah. Detinjstvo mi je obeležio taj nemili događaj. Detinjstvo – moje i mnoge druge dece.

Nekome su roditelji stradali, nekome braća, sestre, rođaci, prijatelji. Beg, podrumi, alarm sirene, uzbuna, porušeni mostovi, gradovi, ubijeni ljudi.

Mi mališani, a ipak smo svesni šta se događa.

Teča na Kosovu, ne zna se ni da li je živ. Vojnici svuda oko nas. Na TV-u stravične slike povređenih, mrtvih. Ruševine.

I kada se nisu čule sirene, pričinjavalo mi se da sviraju svoj marš. Najgori zvuk u životu.

Tatu nisam ni viđala. Krio se da ne bi bio mobilisan. Tenzija. Žal za narodom, za životima i gradovima.

Na kraju i to se završilo. Posledice su ogromne.

Psiha jedne nacije zauvek je „iskrivljena“. Osakaćeni smo.

Nevinih žrtava se sećamo, iz priča čujemo kako je tada bilo na ratištu. Teča je došao sa Kosova. Živ, ali oboleo.

To su rane koje nikada neće zarsti.

Samo da se potrudimo da ovaj dan ne ostane u senci.

Da se ne zaboravi. I ne ponovi.