Te 2000. godine, iako sam napunio dvadeset i kusur godina, mislio sam da je kraj svim našim mukama.
Svrgnut je jedan od poslednjih diktatora Evrope, i Srbija je postala konačno deo demokratske Evrope.
Nije prošlo nekoliko dana od 5. oktobra, a „miševi“ i članovi diktarskog režima Slobodana Miloševića, počeli su da se ukrcavaju na brod pobednika, i to preko „kombi“ partija, i Koštuničinog DSS-a.
Nije prošlo ni godina dana a Koštunica je rehabilitovao i zadržao sve poluge Miloševićevog režima. Kao što je on uradio, počele su i „kombi“ partije.
Kulminiralo je sve 12. marta 2003. godine kada su zločinci pucali u Zorana, i nakon toga polako igrajući na kartu nacionalizma, svi „spavači“ propalog režima, počeli su naglo da mrdaju.
Te 2004. godine, Ničić je napravio kompromis sa SPS-om, i krenulo je urušavanje grada na Timoku.
Sada već čuveni „UGOVOR SA GRAĐANIMA“, bajka uspavanka za one koji su poverovali, donela je pobedu Ničića, nad dr Paunkovićem.
Od tog trenutka prestalo je sve da važi. Sve ono što su generacije stvarale i negovale. Ničić uvodi „svoj“ sistem vladanja, u kome vlast imaju samo tri ličnosti: ON, ON LIČNO i NJEGOVA MALENKOST.
Godine su prolazile, posao su jedino dobijali partijski poslušnici, i „uvlakači“ vladajuće partije. Uvek kada je bilo nade pobediti ga, javio se neko koji je „prodao“ ideju, i za šaku srebrnjaka, postao vazal, Ničićevog režima…
Radikali, SPO-ovci, G17, samo su neki koji su zarad lične privilegije i koristi, postali Ničićevi poslušnici, ne shvatajući, da zarad udobnosti svog „dupeta“ ubili su i grad i sve građane u njemu.
Mislili su mnogi da se Ničić opametio posle pada 2013., ali NE. On je sada još osvetoljubiviji, sujetniji, i opasniji…
Više puta je ponavljao da su mu mnogi prijatelji govorili da je „lud“ što nije „uzimao“ za sebe, nego što je radio u interes građana. Da li je to bio samo alibi da se radi ono što danas pokušava ili ne, vreme će pokazati.
Jedno je sigurno, da ga pad sa vlasti, nije promenio, već ga je dodatno „pogoršao“. Da li se plaši i sopstvene senke? Da li se plaši tuđih reči? Da li se plaši ISTINE?
Opet je počeo da se okružuje ljudima koji su ga te 2013.godine „prodali“ preko noći.
Stanković je bežao preko ulice kada ga vidi. Lalić se za vreme protesta krio u kancelariji, da ga šef ne vidi. Matijevića je zvao DON MATEJKO, razmislite zbog čega. Socijalisti su bili šibicari, Maksa Ćatović je bio Veljin perač para, dok je o Nikoliću govorio sve najgore…
I onda se dogodila pobeda. Overeno je ono što je dogovoreno mnogo ranije. Odelo opozicionara zamenjeno je novom naprednjačkom uniformom, a svi oni, da se vratim sa početka teksta, kao što su 2000. preleteli u DSS, tako su sada svi našli uhlebljenje kod NIčića.
I takav „paprikaš“ danas vlada gradom na Timoku. Za njih sve ima, za njih sve može, oni su i BOG i BATINA.
Da sve bude kao pre, potrudili su se Ničić i saradnici. Bahato da bahatije ne može. Cenzura kao kod brata Mirkovića. Ali ipak ima razlike. To je da grad Zaječar svakim danom umire. Zaječar je u teškom stanju. Malo ko se razume u medicinu, zna da kada je neko bolestan, potrebno je da se leči. Tako i gradu Zaječaru, potreban je dobar stručnjak da ga izleči. Bolesnik koji umire ne leči se šminkanjem, i sređivanjem, već se leči lekovima. Tako i grad Zaječar, ne leči se cvećem, i crtanjem krivih linija, već reformama i novim ljudima.
Za kraj mogu samo jedno reći. Ako jedan, slovima i brojkama, jedan bude deo nove vlasti, nakon smene ovog nakaradnog mutant režima u Zaječaru, grad Zaječar za par godina biće kao Minićevo.
Važno je da svaki građanin Zaječara da svoj doprinos u izlečenju grada na Timoku. Vreme je da se svako uključi u borbu za svoj grad, na način kojim može uraditi nešto korisno za grad, za svoga komšiju, rođaka ili prijatelja.
Demagogija i Populizam, skoro 30 godina razaraju Srbiju, i vreme je da konačno shvatimo, čije su namere časne, a ko je u rukavicama godinama. Onaj ko vas je prodao jednom, uradiće to uvek. Danas je je u Zaječaru, i Srbiji, najskuplja reč „OBRAZ“.
Najskuplji je obraz, zato što su ga se mnogi, za šaku srebrnjaka uprljali…
